Југослав Влаховић

Тежећи да се улепша и покаже бољом него што јесте, свака власт настоји да придобије уметнике и писце који ће бити у њеној функцији. Очекујући да је похвале, дају подршку и славе, спремна је да узврати и међу једнакима учини неке једнакијим од других. Пред искушењем да буду заведени, миљеници муза прихватају ту сарадњу са влашћу као увећану могућност да се креативно остваре и статусно потврде. Међутим, у тој сарадњи својим неумереним величањем актуелне власти често изгубе меру, па њихово идолопоклонство постаје образац понашања и према другима.

Жељни афирмације, поштовања и славе, писци показују такав однос и према уредницима, критичарима, новинарима којима дарују и посвећују своје књиге. Својим посветама: „изузетном”, „луцидном”, „првом перу”, „најбољем”, „најпаметнијем”, они не штеде комплименте и речи хвале којима неумерено величају оне од којих очекују повољан третман и узвратну похвалу. Да би стекли жељено поштовање, они губе сопствено самопоштовање у некритичком односу према онима који имају извесну моћ.

На примеру написаних или изговорених речи може се видети када прекорачењем мере и границе доброг укуса однос према властима постаје удворичко понашање. Несумњиво је да су људи одувек испољавали склоност да се приближе и умилостиве онима који имају одређену моћ, значај или статус. Приближити се таквим појединцима значило је задобити њихову пажњу и наклоност, стећи жељену сигурност и заштиту, а тиме и лакше остварити одређене интересе.

Међутим, због осећања угрожености, појединац је и присиљен да се неумереним хваљењем брани и штити од онога који представља реалну опасност за њега. Уколико је разумљив Мандељштамов гест када је, након песме са јасним алузијама на тоталитарни карактер Стаљинове владавине, и пао у немилост диктатора и у неуспешном покушају да избегне погубљење написао и песму у којој је и величао његову власт.

За разлику од принудног понашања којим се човек у величању оног од кога му зависи опстанак прилагођава и прихвата понижење да би преживео, удвориштво је одређено слободним и добровољним самопонижавајућим неумереним хваљењем и слављењем носиоца моћи зарад лакшег остварења одређене личне користи. Док изнуђеним удворичким понашањем појединац тежи да буде оно што и сви други, да по највећу цену самопонижења опстане, удворица настоји да својим поступцима постигне више него што други имају, да стекне одређену привилегију и оствари неку добит. У том смислу се од удвориштва као свесног, систематског и прорачунатог понашања разликују појединачни удворички гестови везани за одређену ситуацију и учињени зарад тренутног ефекта потврђивања своје лојалности. У амбијенту идолопоклоничког односа према носиоцима власти, овакви гестови су показатељ психолошког стања у којем се формира црта удворичког менталитета.

У разликовања удвориштва од других облика сличног понашања, треба имати у виду да и чињеница смрти повлачи линију испод које неумерено хваљење оног који више није међу живима не значи удворичко понашање већ израз поштовања. Удвориштво исказују песници према живим носиоцима највиших власти, док је величање владара након смрти у функцији стварања и јачања њиховог култа. Оде умрлом владару могу бити и конформистичка самопрепорука његовом наследнику, израз лојалности династији или постојећој власти, али немају изричит и непосредан удворички карактер.

Без обзира на то да ли је слободно и искрено или изнуђено и симулирано, удворичким понашањем се тежи остварењу жељеног циља. То је начин самоодрицања и самопоништавања које се чини као свесна или несвесна жртва оном који се настоји да приволи и задовољи. Хвалећи и величајући оног од кога се очекује нека корист, посеже се за лажима којима се настоји обманути други, а уверавањем и себе у те лажи самообмана постаје врста удворичке рационализације. За разлику од похвала упућених неоспорним вредностима, хваљење спорног је пристајање на лаж која има значење неморалног чина. На основу изреченог није тешко увидети којим су побудама мотивисани писци поменутих посвета када неосновано хвале, величају и славе потенцијалне приказиваче и медијске промоторе својих књига.

Čezare Paveze, Branko Miljković, Marina Cvetajeva, Branko Ćopić

Sudbine

„Lepša duša dublje jeca“, pisao je Andrić. Da li to znači da lepše duše lakše i brže odlaze sa ovog sveta u neke druge, budući da su krilate? Sudeći po knjizi Grigorija Čhartišvilija, „Pisci i samoubistvo“,(„Informatika“), odgovor je pozitivan. Pisanje je profesija u kojoj ima mnogo više samoubistava nego u drugim zanimanjima. Samoubica među piscima ima toliko, da je Rembo za ovu pojavu smislio i poseban naziv „literaturicid“.

Čhartišvili čovečanstvo deli na pet suicidnih kategorija: ljude koji nikad ne pomišljaju na samoubistvo, ljude koji ponekad razmišljaju o samoubistvu, ljude koji prete da će izvršiti samoubistvo, ljude koji pokušaju da izvrše samoubistvo i ljude koji izvršavaju samoubistvo. Čini se da pisci spadaju u sve navedene kategorije, osim prve. Šta je to što literate lako navodi na misao o samovoljnoj smrti, pa i na samo samoubistvo? Pre svega, i sami umetnici, baš kao i društvo oko njih, od njih uvek očekuju vrhunske rezultate. Niče o tome kaže: „Od svega što je napisano, ja volim samo ono što se piše sopstvenom krvlju“. Sportisti imaju pravo na mirnu starost i na prestanak boravka u areni, svako drugo zanimanje, osim umetničkog, ima mirovinu u starosti. Umetnicima to nije dozvoljeno i oni su svesni napora neprestanog prisustva na sceni. Tako su predsmrtne Rableove reči bile: „Spustite zavesu, farsa je gotova“, dok je Betoven pred smrt prošaputao: „Prijatelji, aplauz, komedija je završena“.

Bez obzira na sav napor koji zahteva, pisanje spada u izrazito nekomercijalnu delatnost. Čhartišvili kaže: „Pisanje je nesumnjivo nekomercijalan zanat. Ili jeste takav ako se govori o pravim književnicima... Od mastionice i guščjeg pera do prosjačke torbe, kratak je put“. Od gladi je u najdoslovnijem smislu umro engleski pesnik i publicista Aleksandar Birni (1826-1862).

Zbog ljubavi i politike

Među literatama koji se odluče na samoubistvo, mnogo je više pesnika nego proznih pisaca, a od proznih pisaca najmanje dižu ruku na sebe oni pisci koji se bave – filozofskom prozom. Pesnici samoubice česta su pojava kroz istoriju književnosti. Po legendi, Sapfo se ubila skočivši sa stene, zbog neuzvraćene ljubavi prema muškarcu – lađaru Faonu. Stena sa koje se ona bacila, kasnije je postala mesto gde su izvršavali samoubistvo nesrećni ljubavnici. Američka pesnikinja En Sekston(1928-1974), samoubistvo je izvršila zbog depresija i duševnih kriza. Tri puta je pokušala suicid i na kraju se otrovala izduvnim gasovima u garaži. Samoubistvo Silvije Plat, pesnikinje-vunderkinda, poznato je svim njenim ljubiteljima. Prvi pokušaj samoubistva i nervni slom koji mu je prethodio, opisani su u romanu, „Pod staklenim zvonom“. Deset godina kasnije, usledio je drugi pokušaj, a treći je bio koban po Platovu – u zoru je deci pripremila doručak, zatvorila vrata i prozore i gurnula glavu u rernu. Ostavila je i poruku, s molbom da pozovu njenog lekara. Moguće je da se pesnikinja nadala da će je spasti.

Italijanski pesnik Čezare Paveze,(1908-1950) ubio se zbog ljubavi, u usponu svoje stvaralačke snage. Autor čuvene zbirke pesama „Doći će smrt i imaće tvoje oči“, nekoliko dana pred smrt napisao je u dnevniku: „Nikada se nisam osećao živ i ovako mlad“. Ali ovo osećanje bilo je trenutno. Ljubav mu nije uzvratila malo poznata američka glumica. Popio je smrtonosnu dozu tableta za spavanje u sobi hotela, u Torinu.

Statistike kažu da se pisci ipak ne ubijaju najčešće zbog ljubavi, nego zbog – politike. Sledeći razlog koji ih navodi na ovaj čin su psihičke bolesti i depresija. Zanimljiv je podatak da se od svih pisaca najređe ubijaju – dramski. Izgleda da napisi kritičara, koliko god bili otrovni i katkad zluradi, nisu – smrtonosni. Ili Talija budno čuva svoje poklonike.

Farber kaže da je „suicid najverovatniji onda kada se lako ranjiv čovek nađe u ekstremnoj situaciji“. Ali šta za osetljive, složene spisateljske ličnosti nisu „ekstremne okolnosti“. I ima li ikoga ko se bavi umetnošću i pisanjem a da nije – lako ranjiv? Ipak, najranjiviji najlakše dižu ruku na sebe. Marina Cvetajeva, najveća ruska pesnikinja dvadesetog veka, ubila se 1941. u Jelabugi, posle povratka iz emigracije. Obesila se o kuku na tremu kuće u kojoj je iznajmljivala sobu. U jednom od oproštajnih pisama napisala je „... Želim da moj sin Mur živi i uči. Sa mnom će propasti“.

Imaginarni strah

Austrijski pisac Paul Celan, (1920-1970), po poreklu rumunski Jevrejin, zakasnela je žrtva koncentracionih logora, baš kao i Primo Levi i Tadeuš Borovski. Celan je bio zatvoren u koncentracionom logoru. Bez obzira na ogroman posleratni književni uspeh i slavu, skočio je u Senu sa mosta Mirabo, četvrt veka po završetku Drugog svetskog rata. Žrtva postlogorskog sindroma je i Ježi Kosinski (1933-1991), američki pisac poljsko-jevrejskog porekla. U godinama rata čudom je ostao živ. Po dolasku u Ameriku, napravio je vrtoglavu književnu karijeru. Po jednom od njegovih romana snimljen je i poznati film: „Dobro jutro, gospodine Čens“. Kada je upoznao Eriku Džong, koja je tada bila u poodmakloj trudnoći, zamolio ju je da pomiluje njen nabrekli stomak i rekao: „Sve bih dao da mogu da doživim iskustvo porođaja“. Ubio se progutavši veliku količinu tableta i navukavši na glavu plastičnu kesu.

Među literatama, ubijaju se i nosioci najviših književnih priznanja. Majakovski se ubio u trenutku kada je stekao veliku slavu. Čitavog života govorio je o samoubistvu, a nekoliko puta u mladosti igrao je i ruski rulet. Postoji pretpostavka da je tu igru, ali s tragičnim ishodom, odigrao i 14. aprila 1930, kada je okončan njegov život. Ernest Hemingvej ubio se iz lovačke puške. Iza njega bio je pun, uzbudljiv život, bezbrojne ljubavi i Nobelova nagrada. Ali – očito da je želja za odlaskom bila jača. Još jedan nobelovac, Jasunari Kavabata, otrovao se gasom u malom stanu koji mu je služio kao radni kabinet. Uprkos japanskoj tradiciji, nije ostavio nikakvu oproštajnu belešku.

Spisak samoubica sa ovih prostora obuhvata Nikolu Koljevića (1936-1997), šekspirologa, dramskog pisca, prevodioca, koji je izabrao odelo za smrt i, u svom kabinetu, pucao iz revolvera u glavu. Anica Savić- Rebac, (1893-1953) srpska pesnikinja i filozof, prvi put je pokušala da se ubije na dan upokojenja supruga, injekcijama morfijuma, drugi put je, po uzoru na Seneku i epikurejce, prerezala vene na rukama , ali su je spasli prijatelji. Ubila se tako što je sebi pucala u glavu. Ostavila je pismo: „Umirem svesno i autonomno“. Branko Miljković je 12. februara 1961, pod nerasvetljenim okolnostima, tragično završio život u Zagrebu. Novine su objavile da je reč o samoubistvu. Branko Ćopić (1915-1984) je poslednje godine života proveo je u imaginarnom strahu da će biti uhapšen i streljan. Sa mosta nad Savom skočio je na pločnik, na kome je, četrdesetak godina ranije, proveo svoju prvu noć u Beogradu. Oproštajno pismo ostavljeno prijateljima završio je rečima: „Zbogom lijepi i strašni živote!“