Branislav Zukić, Ćale, proza
Dražan Gunjača, Bubreg i nacionalno pitanje, proza
Dušan Maljković, Pismo prijatelju, proza
Gordana Kokanović-Krušelj, Lokšice, proza
Jordan R. Stavrov, Moj Istok, proza, dva odlomka iz romana
Krunoslav Šetka, Ganga roman, proza, odlomak iz romana
Miroslav Pelikan, Galerist, proza
Tomislav Osmanli, Jesen u vazduhu, proza
Vladimir Mušicki, Patke su se vratile, proza
Živojin Ivković, Odlazak, proza
Boris Lazić, Obasjan, poezija
Branislava Džigurski, (o), poezija
Danijela Macura, Egzotika praznine, poezija
Danja Đokić, Kult šutnje, poezija
Ekrem Hamid, Cogito, poezija
Jasna Milićev, Pajaci, poezija
Jelena Stojković Mirić, Rasti iz sebe, poezija
Martin Glaz Serup, Dve pesme, poezija
Paško Romić-Croatovski, Homo politicus, poezija
Petar Fehir, Zastava, poezija
Vladimir Petrović, Glasovi, poezija
Zoran Bognar, Stara maslina Montenegra, poezija
Zoran M. Mandić, Istorija, istorija, poezija
Separat: Srđan Sandić, Polupanost, proza
Separat: Nebojša Andrić, Vaseljenski brod, poezija
Separat: Antonio Colinas, Sredozemni duh i književno stvaranje, studija
Ajla Terzić, Lament o Neobičnosti, esej
Anisa Trumić, U potrazi za srećom, prikaz
George Orwell, Tolstoj i Shakespeare, esej
Katarina Mažuran Jurešić, Kad Katarina Mažuran Jurešić sneva, intervju
Svetlana Kalezić-Radonjić, Kreću u pohod riječi, esej
Zorislav Paunković, "Voronješke sveske" Osipa Mandeljštama, esej
Glavni urednik Dušan Gojkov
Broj uredila Vesna Denčić
NUNS pozdravlja hapšenje
Nezavisno udruženje novinara Srbije pozdravlja uspešno okončanu policijsku potragu i hapšenje napadača na Teofila Pančića, kolumnistu nedeljnika "Vreme", navodi se u saopštenju ove organizacije. NUNS očekuje da nasilnici budu adekvatno kažnjeni ali i da se identifikuju i još strože kazne nalogodavci ovog kukavičkog prebijanja novinara.
„Očekujemo da istraga najhitnije utvrdi motive i identifikuje nalogodavce ovog bezumnog nasilja jer smo uvereni da dvojica uhapšenih mladića nisu samoinicijativno napali kolegu Teofila Pančića. Pretpostavljamo da oni čak i ne znaju na koga su nasrnuli štanglom. Tek kada se utvrdi pozadina ovog vandalskog dela moći ćemo da bar na kratko odahnemo i uslovno zaključimo kako policija radi svoj posao. Kažem uslovno jer su još nepoznati počinoci mnogo ozbiljnijih krivičnih dela čije su žrtve upravo novinari. Podsećam da se još ne znaju imena ubica Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, kao ni izvršioci terorističkog napada na Dejana Anastasijevića i njegovu porodicu. Takođe se još ne zna ni ko su naručioci ovih jezivih zločina", izjavio je predsednik NUNS-a Vukašin Obradović.
"Vreme" saznaje od izvora iz srpske policije da uhapseni Žuža i Mladenović pripadaju jednoj ekstremnoj podgrupi Obraza. Njih je policija ranije locirala. Žuža je bio uhapšen pre dva dana, a sinoć je policija zajedno sa BIA uspela da locira i uhapsi Mladenovića blizu Lepenskog vira. Ova dvojica do sada nisu bila poznata "organima gonjenja". jedan je sa Novog Beograda a drugi iz Rakovice. Ovaj izvor je potvrdio da je policija uradila posao u saradnji sa BIA i da je ta saradnja odlična. Za sada nema saznanja da je iza ove dvojice stajala neka veća organizacija ali će dodatna istraga dovesti i do novih saznanja. Oni su okrivljeni za nasilničko ponašanje a dalje kvalifikacije su na tužilaštvu.
Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić rekao je da je identitet osumnjičenih utvrđen na osnovu DNK analize, pošto su na predmetu kojim je Pančić pretučen pronađeni tragovi DNK napadača.
On je naveo da je policija razgovarala sa osumnjičenim napadačima i da je posle poklapanja DNK tragova došla do neposrednih dokaza na osnovu kojih je uhapsila napadače.
"MUP će i dalje štititi građane, novinare posebno zbog toga što oni obavljaju jednu specifičnu delatnost od javnog interesa i veoma često su zbog obavljanja te delatnosti izloženi raznim oblicima nasilja", poručio je Dačić.
On je naveo da je bilo teško utvrditi identitet počinioca, jer su sigurnosne kamere na okolnim zgradama u Zemunu gde se dogodio incident snimile napadače s leđa.
"Počinioci tog krivičnog dela nisu se mogli identifikovati zato što su bili okrenuti leđima. Bila je neophodna pomoć svih onih koji su bili neposredni svedoci ili su imali bilo koja druga saznanja", kazao je Dačić. Na snimku sigurnosne kamere vidi se kako pančić ulazi u autobus a za njim dva mladića koja ubrzo istrčavaju iz autobusa.
Pančić je pretučen u subotu 24. jula dok je putovao svojom redovnom trasom i kod njega su konstatovane povrede ruke i kontuzija lobanje.
Godina 1 
Broj 2
juli – avgust – septembar 2010
Sadržaj
SAGLEDAVANJA
Dušan-Vladislav Pažđerski: Narodno stvaralaštvo Kašuba
Ljubomir Milutinović: Slike seljaka u Kočićevom književnom opusu
Vesna Radman: Poetika snova u Nervalovoj Aureliji
Miloš Jocić: Elementi nonsensa u Alisi u Zemlji Čuda Luisa Kerola
Višnja Pečenčić: Bezumna ljubav antičkog pastira
O KNJIGAMA
Milica Jeftimijević Lilić: OD LJUBAVNE RAZUZDANOSTI DO POTPUNE SPIRITUALNOSTI (Muža duša N. Grujičića)
Željko Grahovac: ORIGINALNI MODEL ROMANESKNE STRUKTURE (Šnit I. Marojevića)
Ivan Despotović: SMRT ČITAOCA I PONEŠTO O ZAKONU VEROVATNOĆE (Pseudonim S. Ivić)
Mladen Gvero: POVRATAK KOŠAVE U BEOGRAD (Povratak košave u Beograd N. Kovačević)
Svetlana Kurćubić-Ružić: HOUSE OF ILLUSION (House of Illusion S. Čabrić)
Sonja Čabrić: DVA KLJUČA ZA „NELJUDSKU KOMEDIJU“ (Neljudska komedija B. Babića)
Slobodan Rakitić: MONODRAMA KAO PRIČA I PRIČA KAO MONODRAMA (Da su mene pitali R. Tilgera)
Raša Popov: ZLI ILI DOBRI DUSI? (Tehno vilajet P. Teofilovića)
Bojan Bogdanović: PRIČE KOJE SU NEDOSTAJALE (Kuća bez prozora A. Jašarevića)
Svetlana Stanković: ANTIDEMANTI (Antidemanti D. Bogojevića)
Srđan Sandić: DNEVNICI UMJETNICE U MLADOSTI (Reborn – Early diaries S. Sontag)
Srđan Sandić: PRIVATNOST SMRTI (Swimming in a sea of death – a Son` s memoir D. Rieffa)
Dušan Stojković: JEZIKOVANJE MEROM DUŠE (Nasip N. Cincar Poposkog)
Vitomir Teofilović: JEDINA ISTINA LJUBAV (Apoteoza M. Radmilovića)
Radomir Mićunović: AUTOR VLASTITOG DA I NE (Klupe nenagrađenih D. Novakovića)
Miljurko Vukadinović: U KORAK SA DOGAĐAJIMA (Osećajnik Z. Ćirjaković)
Danica Radunović Stolić: LIRSKI MEDALJONI (Svedok uzaludnosti R. Obradović)
Milan Đurašinović: SVITANJE U MIDGARDU (Svitanje u Midgardu S. Čkojić)
Ivan Lalović: POETIZOVANE ISTINE (Ako vidiš G. Labudovića Šarla)
Luka Čuljak: NOWHERE MAN (Zbogom, fašisti M.Tomaša)
Biserka Rajčić: NANINE MOLITVE ILI O LJUBAVI (Nanine molitve V. Stankovića)
Dušica Potić: KAO PTICE SELICE (Zlatne reči M. Đuričkovića)
Radomir Mićunović: KLJUČNA PITANJA I ODGOVORI (Pitamteja S. Martinović)
Žarko Trebješanin: VITA TEOFILOVIĆ – BORAC PROTIV KOLEKTIVNE SENKE (Orvel neće proći V. Teofilovića)
Vitomir Teofilović: STO LICA TANATOSA (Državi nije dobro M. Milivojevića)
Aleksandar Čotrić: SLOBODAN SIMIĆ – ČAROBNJAK REČI (Siminom uli-com S. Simića)
Milan Beštić: ESTETIZOVANI BUNT MIHAILA VELJKOVIĆA (U senkinoj kući M. Veljkovića)
Milovan Gočmanac: STUDIJE I ESEJI KAO OBELEŽJE SAVREMENOG KNJIŽEVNOG TRENUTKA (Na hridima trenutka V. Tadić)
IZ NOVIH KNJIGA
Neda Kovačević: Povratak košave u Beograd
Vladislav Rupić: Rika pegavih lavova
Mirjana Kapetanović: Skupni portret slikara Lazara Drljače
Rastko Vasić: Kletva
Aleksandar Novaković: Dva u jednom
Sanja Ivić: Pseudonim
Sonja Čabrić: House of illusion
Bojan Babić: Neljudska komedija
Ana Atanasković: Jelena Anžujska
Lela Marković: Srmenica
Miroljub Todorović: Boli me blajbinger
Dragutin Minić Karlo: Nacionalistička geografija
Marina Zrnić: Šank i druge priče
Radoje Radosavljević: Gomila duša
Radomir Bajo Jojić: Kroz stara prediva
Milosav Tešić: Grom o Svetom Savi
Miroljub Todorović: Ljubavnik nepogode
Ranko Pavlović: Pjesnikov prah
Đorđo Sladoje: Manastirski baštovan
Milosav Buca Mirković: Očima mojim gradovi
Živorad Đorđević: Pesme
Bratislav R. Milanović: Pisma iz prastare budućnosti
Dušan Čolović: Sinovima tajne svevišnje
Mirjana Bulatović: Smrt je moja kratkog veka
Zorica Ćiraković: Osećajnik
Milo Jukić: Ožiljci i brazgotine
Ana Mitrašinović: Neo punk
Aleksandar Milanković: Radujte se trgovi
Iz novije rumunske poezije
Zoran Stanojević: Nama nije ni kako nam jeste
Mijo Miranović – Grof: Padanje na pamet
Pesništvo Vuka Krnjevića : Zbornik
IZ RUKOPISA
Miroljub Todorović: Moj petlić se dobro digao
Nenad Grujičić: Priče za roman
Nikola Šindik: Primordijalni sklop
Zoran M. Mandić: Okviri
Dejan Bogojević: Pesme
Mensur Ćatić: Rea, kad si hodala po vodi
Ljiljana Rim Živković: Pesme
Milan Beštić: Aforizmi
NASLEĐE
Ilija Vukićević: Patak
Vladimir Jovanović: Kockar
PREVEDENA KNJIŽEVNOST
Lion Fojhtvanger: Verni Petar (prevela Ljiljana Živković)
Alozi Budziš: Železaki i so (preveo Dušan Vladislav Pažđerski)
Agnješka Siska: Vatrenotrajne potke (preveo Slobodan Milić)
Eugeniuš Kasjanovič: Pjesme (preveo Slobodan Milić)
Kerol En Dafi: Sestre Krej (prevela Milena Borić)
Liza Mensel: Ispovedaonica (prevela Vesna Denčić)
http://www.alma.rs/knjizevni-pregled/broj02/sadrzaj.html
Balkanski književni glasnik sa ponosom saopštava da će u sredu, 14. jula, tačno u podne, u Domu pisaca, Francuska 7, Beograd, predstaviti tri knjige iz nove edicije "Studije".
Knjige koje smo objavili su:
Danijela Kambasković - Sawers, "Kratka istorija australijske i novozelandske književnosti"
Zorislav Paunković, "Ruske teme"
Boris Lazić, "Leptiri od opsidijana i žada - antologija poezije starog Meksika".
Na promociji će, osim autora, govoriti Vesna Denčić, Božidar Vasiljević, Dragana Nikolić, Dušan Cicvara i Dušan Gojkov.
Nakon promocije očekujemo Vaše prisustvo i na skromnom koktelu. Dobrodošli!
Sreda, 14. jul, 12:00, Francuska 7, Beograd
Prvi novi forumaš (registrovan od 01.06.2010.) koji napravi 50 postova na forumu portala Knjizevnost.org i tako stekne forumašku titulu Pisara dobit će na kućnu adresu 5 poslastica za knjigoljupce – 5 vrijednih antikvarnih knjiga sa početka 20. stoljeća:
1. Jacques Baschet: ''Utočište'', roman jedne učiteljice; Zabavna biblioteka, Kolo XXVI. Knjiga 324. Naklada Zaklade Tiskare Narodnih Novina, Zagreb, 1923.
2. Henri Barbusse: ''Oganj I'', dnevnik jedne kaplarije; roman; Zabavna biblioteka, Kolo XIII. Knjiga 146 – 147. Naklada Kr. Zemaljske Tiskare, Zagreb, 1919.
3. Henri Barbusse: ''Oganj II'', dnevnik jedne kaplarije; roman; Zabavna biblioteka, Kolo XIII. Knjiga 148 – 149. Naklada Kr. Zemaljske Tiskare, Zagreb, 1920.
4. Renee Erdös: ''Kardinal Santerra'', roman idealnog svećenika; Zabavna biblioteka, Kolo XXXVII. Knjiga 453. Naklada Zaklade Tiskare Narodnih Novina, Zagreb, 1929.
5. W. Somerset Maugham: ''Demon'', roman jednog slikara; Zabavna biblioteka, Kolo XLVII. Knjiga 577. Naklada Knjižare ''Zabavne biblioteke'' u Zagrebu, Zagreb, 1935.
Da biste osvojili knjige, registrirajte se na http://www.knjizevnost.org/forum/ i krenite u književne rasprave.
Ovo nagradno natjecanje pokrenuto je u svrhu popularizacije Foruma informativnog portala za književnist – www.Knjizevnost.org.
Da bi se nagrada osvojila, potrebno je napraviti 50 postova na forumu. Napomena – spamanje, copy – paste, kao i nesuvisli postovi se neće uzimati u obzir. U obzir za nagradu dolazi samo ''ispravna'' forumaška aktivnost.
Učestvuju: Miroslav Jovanović, Gojko Tesic, Radivoj Radić i Sava Damjanov
Moderatorka: Vesna Kapor
Godina 1 Broj 1
april – maj – juni 2010
Sadržaj
SAGLEDAVANJA
Đorđe Ljubišić: Alienation and Unbelonging of Alexander Portnoy in Portnoy’s Complaint by Philip Roth
Milutin Đuričković: Semantizacija neočekivanih obrta u pričama za decu Milenka Matickog
Ivan Despotović: Faustovsko u Majstoru i Margariti Mihaila Bulgakova
Dejan Janjić: Jovan Jovanović Zmaj – Pogled s druge strane
O KNJIGAMA
Ratko Božović: ROMAN O CETINJU (Roman o Cetinju V. Mišnića)
Veselin Mišnić: OGLEDALO PROLAZNOSTI (Grad u zrcalu M. Kovača)
Vitomir Teofilović: PAKLENA RUŽA LAVRENTIJEVE MLADOSTI (Paklena ruža Lavrentijeve mladosti Z. Milosavljevića)
Branislav Bane Dimitrijević: PUTOVANJE POSVEĆENIKA (O Nataši i Nevenu I. Despotovića)
Radosav Stojanović: ŽIVOT S MESEČEVE STRANE (Stočni vagon D. Đorđevića)
Dušan Kovačević: BASNOSLOVNA VREMENA (Ezope, izvini R. Tilgera)
Aleksandar Čotrić: SKLADAN SPOJ TRADICIONALNOG I MODERNOG (Ezope, izvini R. Tilgera)
Adam Puslojić: PLASTIČNI LOVORI BATE MARJANOVA (Plastični lovori B. Marjanova)
Dejan Milojević: ŠTA KRIJU TANGA GAĆICE (Krvni pritisak i tanga gaćice Č. Ljubičića)
Vitomir Teofilović: TIŠINA KAO SIMBOL SKLADA (Stav i sumnja N. Rackovića)
Branislav Bane Jovanović: TVORCI GORKOG SMEHA (Značenja srpske komediografije M. Misailovića)
Srđan Sandić: INTELEKTUALNA BIOGRAFIJA (Intelektualna biografija H. Arendt)
Dušan Stojković: DVOSTRUKI KLASIK RISTO VASILEVSKI (Vreme, glasovi : izabrane pesme R. Vasilevskog)
Željko Grahovac: JEZIK JE SJENKA SVJETLA ŠTO PADA NA NAS (Ekstatične i druge rečenice M. Garića)
Dušan Stojković: PESME VELIKOG PALIKUĆE (Veliki palikuća M. Dimića)
Bojan Bogdanović: AUTONOMIJA – POETSKA SAMOSEKCIJA (Bol, boja božje milosti Ž. Grahovca)
Ranko Pavlović: KLICA U NERVU PJESME (Istrgnuti klas P. Petronijevića)
Miljurko Vukadinović: PESNIK NIKOLA CINCAR POPOSKI (Nasip : Izabrane i nove pesme N. Cincar Poposkog)
Zoran Bognar: U SLAVU (NE)ZABORAVU (Kopča V. Nenadić)
Zlatko Pangarić: NEPRISTAJANJE (Nepristajanje D. Đorđevića)
Ljiljana Šop: VREME PRVIH FASCINACIJA (Školsko dvorište V. Stankovića)
Žarko Trebješanin: KADA BUDEM VELIKI (Školsko dvorište V. Stankovića)
Srba Ignjatović: POETSKE APOREME LAURIJANA STANKESKUA (Put moje krvi L. Stankeskua)
Miljurko Vukadinović: NIKITA DANILOV, DOBRODOŠAO U SRPSKI JEZIK! (Sumrak vekova N. Danilova)
Daniel Radočaj: BETONSKI GETO (Betonski geto I. Glišića)
IZ NOVIH KNJIGA
Veselin Mišnić: Roman o Cetinju
Ljiljana Živković: Artemije tvrdi da...
Krunoslav Šetka: Jazz roman
Miljan Milanović: Homo Ludens
Dušan Đorđević: Stočni vagon
Radoslav Tilger: Ezope, izvini
Sekule Šarić: Pseudopolis : priče
Zoran Raonić: Behar u zmijarniku
Dejan Bogojević: Skica za portret jednog sveta
Risto Vasilevski: Vreme, glasovi : Izabrane pesme
Nikola Cincar Poposki: Nasip : Izabrane i nove pesme
Moma Dimić: Veliki palikuća
Miljurko Vukadinović: Uhođenja Višnjića Filipa
Zoran Hr. Radisavljević: Veliko uvo
Predrag Bajo Luković: Demon i lepota
Radomir Stojanović: Pohvala vatri
Veroljub Vukašinović: Vrtlar
Ranko Jovović: Munje i molitve
Ljubica Rajkić: ljubavnadlanu.kom
Radiša Blagojević: Zov
Marija Velimirović: Knjiga bez gaća
Miodrag Ćupić: Nebeska tribina
Miloš Janković: (Ne)zvani gosti
Vladimir Stanković: Školsko dvorište
Nikita Danilov: Sumrak vekova
Laurijan Stankesku: Put moje krvi
Aleksandar Čotrić: Gola istina
Rade Jovanović: Kratko i kasno
Milen Milivojević: Državi nije dobro
Dejan Tofčević: Predskazanje prošlosti
Slavomir Vasić: Ispovest bildovanog mozga
Verica Tadić: Fluoroscentni prsti : sentence
IZ RUKOPISA
Radoslav Vojvodić: Delovođa
Adam Puslojić: Ja sam svemir za sebe
Srba Ignjatović: Kada svet
Bojan Bogdanović: Pjesme
Dobrica Kamperalić: Pesme
Slavko Jendričko: Isprani urlik zvjeri
Rajko Glibo: Pjesme
Milan Janković: Srp nad Everestom
Zoran Spasojević: Kratke priče
Branislav Veljković: Kratke priče
Vesna Denčić: Kratke priče
Vaska Jukić-Marjanović: Epigrami
NASLEĐE
Svetozar Ćorović: Jedinac
Dragoljub J. Filipović: Sabrane pesme
PREVEDENA KNJIŽEVNOST
Lion Fojhtvanger: Oružje za Ameriku (prevela Ljiljana Živković)
Fiona Sampson: Ogledalo (prevela Danijela T. Bogojević)
Fabricio Karamanja: Pipeta (preveo Milan Beštić)
Urednik: Đorđe Otašević
МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ
Београд, Влајковићева 3
Број: 651-02-15/2010-05
Датум: 20. 4. 2010.
На основу члана 76. Закона о култури («Службени гласник РС», број 72/09), члана 23. став 2 Закона о државној управи («Службени гласник РС» 79/05), Зкона о буџету за 2010. годину («Службени гласник РС», број 72/09), као и на основу Предлога Одлуке Комисије за књижевне манифестације и награде и периодичне публикације, министар културе доноси
О Д Л У К У
о додели средстава у области
издавање периодичних публикација из области уметности и културе:
бр Корисник Град Пројекат Износ
1. 1. 3Д+ Београд YU филм данас 300.000
2. 58 Benepharm Лесковац Think Tank 200.000
3. 17 Intra Contemporary dance Company Београд Orchestra 400.000
4. 8 Worl music асоцијација Србије Јагодина Етноумље 100.000
5. 9 ГНБ Жарко Зрењанин Зрењанин Улазница 200.000
6. 67 Дом културе Стеван Мокрањац Неготин Мокрањац 100.000
7. 1 Дом омладине Кикинда Кикинда Северни бункер 200.000
8. 109 Друштво архитеката Београда Београд Форум 100.000
9. 39 Друштво за изадавачки делатност "Фабрика књига" Београд Реч 400.000
10. 5 Друштво Источник Београд Источник 300.000
11. 69 Друштво Источник Београд Поезија 300.000
12. 49 Друштво књижевника Војводине Нови Сад Златна греда 400.000
13. 32 Друштво ликовних и примењених уметника Земуна Београд Ликовни живот 100.000
14. 93 Друштво Траг Велика Плана Траг 100.000
15. 16 Задужбина Иве Андрића Београд Свеске Задужбине Иве Андрића 200.000
16. 26 КД Писмо Београд Писмо 600.000
17. 27 КД Писмо Београд Руски алманах 200.000
18. 14 КД Свети Сава Београд Прича 100.000
19. 22 КД Хипербореја Београд Београдски књижевни часопис 500.000
20. 7 КК Багдала
Крушевац Багдала 200.000
21. 6 Клуб сарадника и донатора КЛ Београд Књижевни лист 200.000
22. 70 Културни центар Новог Сада Нови Сад Поља 400.000
23. 4 Лесковачки културни центар Лесковац Наше стварање 300.000
24. 57 Мали Немо Панчево Свеске 200.000
25. 121 Мостови - УКПС Београд Мостови 400.000
26. 30 Музиколошки институт САНУ Београд Музикологија 100.000
27. 36 Народна библиотека Стефан Првовенчани Краљево Повеља 400.000
28. 3 НБ Вук Караџић Крагујевац Кораци 400.000
29. 103 Нишки културни центар Ниш Градина 400.000
30. 119 Савез драмских уметника Србије Београд ЛУДУС 400.000
31. 106 Српски ПЕН центар Београд Годишњак Српског ПЕН центра 100.000
32. 37 Српско књижевно друштво Београд Књижевни магазин 600.000
33. 21 Стеријино позорје, Нови сад Нови Сад Сцена 300.000
34. 74 Студентски културни центар Београд Поп Култ 200.000
35. 94 УГ Грађански форум Нови Пазар Сент 250.000
36. 18 УГ Комуникација Београд Електронска издања часописа објављених 2010. године 100.000
37. 45 УГ Трећи трг Београд Трећи трг 150.000
38. 25 УД Градац Чачак Градац 500.000
39. 91 Удружење књижевника и књижевних преводлиаца Панчева Панчево Квартал 300.000
40. 80 Удружење књижевника Србије Београд Књижевне новине 200.000
41. 28 Удружжење филмских уметника Србије Београд Нови филмограф 200.000
42. 20 Факултет музичке уметности Београд Нови звук/New Sound 200.000
43. 125 Филозофски факултет, Институт за историју уметности Београд Зограф 100.000
44. 89 Филолошки факултет Београд Знак 100.000
45. 11 Фонд Б92 Београд Про Фемина 200.000
46. 72 Фонд Борислав Пекић Београд Анали Борислава Пекића 200.000
47. 97 Центар слободарских делатности Крагујевац Аждаха, стрип ревија 100.000
Укупно 12.000.000 динара
О б р а з л о ж е њ е
На основу захтева који су поднети на јавни Конкурс за суфинансирање програма/пројеката који својим квалитетом доприносе развоју и презентацији уметности и културе за 2010. годину а који је објављен у листу «Политика» и на веб-сајту Министарства културе, на основу расположивих средстава, као и на основу одабира пројеката од стране стручне комисије коју је именовало Министарство културе, министар је донео одлуку као у диспозитиву.
Ближи услови о коришћењу средстава биће прецизирани Уговором који ће са Министарством културе потписати сваки корисник наведен у списку.
МИНИСТАР
Небојша Брадић
Fond “Ars Longa” apeluje i moli sve nadležne organe i na lokalnom i na republičkom nivou da poduzmu sve kako bi se zaštitilo ovo zdanje od izuzetnog značaja za kulturnu baštinu Srbije.
Balkanski književni glasnik se svesrdno pridružuje ovom apelu.
To je, svedeno i pojednostavljeno, okosnica novog romana Davida Albaharija „Ćerka“, koji se pre četiri-pet dana pojavio u izdanju „Stubova kulture“. David Albahari, međutim, ne bi bio ono što jeste - jedan od najistaknutijih i najprevođenijih srpskih pisaca, da se zadržao samo na žestokim prizorima „smešnih kretnji“. Uz erotska, otvorio je i mnoga druga pitanja koja se tiču modernog čoveka i skučenog života, svedenog na svakodnevne rituale.
* Da li razmišljate kako će čitaoci reagovati na ovu knjigu sa dosta eksplicitnih prizora seksa?
- Za savremenog čitaoca takve scene i opisi ne bi trebalo da budu ništa novo - u savremenoj svetskoj književnosti postoji mnoštvo takvih dela. I u našoj književnosti ih ima, pogotovo u poslednje vreme u delima nekih mlađih autora (Marko Vidojković, Dunja Radosavljević). Uostalom, o tome može jedino tako da se piše, jer je taj opis tada najbliži stvarnosti. Naravno, moguće je sve zameniti nekim poetskim simbolima i slikama (kao nekad davno u biblijskoj „Pesmi nad pesmama“), ili, pak, upotrebiti neke neutralne ili latinske nazive, ali tada sve zazvuči krajnje komično. Niko ne govori latinski u krevetu. Naravno, znam da ima čitalaca koji to ne mogu da prihvate i oni će, nadam se, jednostavno preskočiti ovaj mali roman. Međutim, uvek ima onih kojima se nešto ne dopada. Drugim rečima, pisac će uvek izneveriti očekivanja nekih svojih čitalaca, bez obzira na temu koju odabere.
* Živimo u vremenu erotike, ponekad prenaglašene napadno, kako to objašnjavate, kao oslobođenje od svih predrasuda, ili...?
- Kada pogledamo drevne i svete knjige iz raznih tradicija, ubrzo ćemo uvideti da erotika u njima zauzima istaknuto mesto. Biblija vrvi od manje ili više eksplicitno opisanih erotskih dogodovština. U istočnjačkoj tradiciji imate niz filozofskih ili religijskih škola koje koriste erotsku praksu i iskustvo u svojim učenjima. Na zapadu je erotika gurnuta u zapećak, crkva je proglasila đavoljom rabotom, i tek u 20. veku erotika je, zahvaljujući uticaju psihoanalize (i masovnih medija, nešto kasnije), stekla neku vrstu slobode. Zabrana erotskog bila je i ranije apsurdna, jer erotsko je, u stvari, povezano sa radošću, sa ushitom tela i duha. Erotsko oslobađa, ono ne sputava.
* Sve je teže napraviti i granicu između erotike i pornografije. O tome vaš junak kaže: „U pornografiji tragamo za nekim drugim u sebi, dok u čisto erotskom susretu tragamo za sobom u sebi.“
- Pornografija je zloupotreba erotskog, neka vrsta odstupanja od erotske normalnosti i prihvatljivosti. Tražiti sebe u erotskom je, rekao bih, prirodan proces sazrevanja jednog od važnih aspekata naše ličnosti. Ali, ako se u tom traganju u čoveku otvori put koji ga vodi ka nekom drugom, odnosno, zamišljanju da se sve to događa nekom drugom a ne njemu, onda je reč o zadovoljavanju nekih drugih stvari. U vođenju ljubavi, na primer, kako je negde napisao Jan Kot, prirodno je da postoji samo krupan plan, jer ljubavnik može da vidi samo deo tela svoje drage a nikada nju celu, ali ako stavi ogledalo pored ležaja da bi u njemu gledao sebe kako vodi ljubav sa njom, on onda zloupotrebljava erotsko i traga za nečim drugim.
* U romanu se često pominje i citira čuveni američki filozof španskog porekla Santajana...
- Roman „Ćerka“ je treći roman, posle
„Ludviga“ i „Brata“, u kojem se pripovedač poziva na citate ili ideje nekog filozofa. U „Ludvigu“ je to, naravno, bio Ludvig Vitgenštajn, a u „Bratu“ Aristotel i njegova „Poetika“. U romanu „Ćerka“ pominju se razni citati Džordža Santajane, mislioca koji nema tako velik značaj kao prethodni filozofi, ali je poznat po mnogim sjajnim izrekama. Najčuvenija među njima je ona koja kaže: „Oni koji ne pamte prošlost osuđeni su da je ponavljaju“, kao i ona: „Samo su mrtvi videli kraj rata.“ Doduše, one ne govore o erotskom, ali ja ih nekako zamišljam kao neizrečene pratioce romana „Ćerka“.
* Onaj koji nam kazuje priču, beleži i ovo: „Život je nedovoljan za ponavljanje i ispravke, i stoga je život koji živimo uvek pogrešan. Mnogo bolji bi bio naš drugi život, ali ga nemamo.“ Zašto ne možemo da upravljamo sopstvenim životom?
- Mi možemo u nekoj meri da upravljamo našim životima, ali ne možemo da izbegnemo da pravimo greške. Kada bi nam se pružila druga prilika, kada bi nam, dakle, bio dodeljen još jedan život, i pod uslovom da pamtimo prošlost, mi te greške ne bismo ponavljali. Ali niko ne živi dva puta (čak ni Džems Bond), ili se, bar, niko ne seća nekog prethodnog života, što znači da - čak i ako nam je dat drugi život - mi nismo upamtili prošlost, tj. prvi život, i ponavljamo sve greške koje smo već jednom učinili. Naša karma je stoga uvek loša karma, s tim što mi za to optužujemo druge, iako smo mi sami jedini krivi za to.
* Jedna od karakteristika našeg modernog doba jeste i to što se sve može kupiti, sve je biznis. „Svet je postao velika pijaca“, čitamo u vašem romanu...
- Da, svet je postao velika pijaca i sve se u njemu može prodati i kupiti. Velike i moćne korporacije su ubedile potrošača da je neka vrsta boga. Jedina razlika je u tome što onaj pravi Bog stvara pomoću reči, dok potrošač stvara pomoću novca (tačnije rečeno, bez novca, jer koristi kreditne kartice). Jedina mera za bilo kakav uspeh danas je količina zarađenog novca, iz čega proizlazi tvrdnja da je najbolji u bilo kojoj disciplini onaj koji je najviše zaradio. Nije uopšte bitno da li je reč o umetniku, poslovnom čoveku ili sportisti. Onaj ko je najviše zaradio taj je najbolji, a onaj koji slabo zarađuje jednostavno rečeno nije dobar.
* Koje savremene pisce pratite i uvažavate?
- Postoji niz svetskih pisaca koje godinama pratim i uvek sa ushićenjem očekujem njihove nove knjige. To su pisci poput Iana Mekjuena, Džona Banvila, Dž. M. Kucija, Šermana Aleksija, Inga Šulcea, Haruki Murakamija... Naravno, među njima su i naši autori, Svetislav Basara, Dragan Velikić, Srđan Tešin... Svi oni doprinose utisku da je savremena književnost u svetu na doista visokom nivou i da su, zasad, sva strahovanja o navodnom kraju književnosti svakako preterana.
* Dugo živite u Kalgariju, gde ste, verovatno, sebi omogućili da se u potpunosti posvetite književnosti?
- Nema dobitka bez gubitka, tako nekako glasi jedna stara izreka. Da bih se potpuno posvetio književnosti morao sam da odaberem neku vrstu samoće i izdvojenosti. To je bio jedini način da se oslobodim balasta života u tzv. književnim krugovima. Pomalo je apsurdno bežati od stvarnosti o kojoj treba pisati, i verovatno su zbog toga moji junaci najčešće samotnjaci koji se ne uklapaju u sliku koju društvo ima o njima.
* Povremeno dolazite u Srbiju, zapažate li neke promene, šta vam smeta, a čime ste zadovoljni?
- Ono što mi najviše smeta prilikom dolaska u Srbiju jeste porast netrpeljivosti među ljudima, pogotovo kada je reč o politici i veri. Ponekad mi se čini da svi žele samo jedno: da još više povećaju razdor i nerazumevanje među ljudima, jer će tako moći da ih pridobiju za svoje ciljeve, ma kakvi oni bili. S druge strane, pomalo paradoksalno, mnoge stvari u običnom, svakodnevnom životu su se popravile, gotovo kao protivteža podeljenosti koja dominira u javnom životu.
U književnost David Albahari je ušao zbirkom priča „Porodično vreme“ (1973), a autor je još nekoliko knjiga priča: „Opis smrti“ (Andrićeva nagrada), „Fras u šupi“, „Pelerina“ („Stanislav Vinaver“), „Senke“ i „Svake noći u drugom gradu“ („Vitalova“ nagrada). Objavio je romane „Sudija Dimitrijević“, „Cink“, „Snežni čovek“, „Mamac“ („Ninova“ nagrada i nagrada Narodne biblioteke Srbije), „Mrak“, „Gec i Majer“, „Pijavice“, „Ludvig“ i „Brat“. Zapažene su i njegove knjige eseja „Prepisivanje sveta“, „Teret“ i „Dijaspora i druge stvari“, kao i knjiga za decu „Ema i jež koji nestaje“, koji je objavio zajedno sa Dušanom Petričićem. Knjige su mu prevedene na engleski, francuski, nemački, italijanski, španski, hebrejski, mađarski, grčki, danski, poljski...
Dragan Bogutović, Večernje novosti
Na redovnoj Izbornoj skupštini Srpskog PEN centra za sekretara organizacije izabrana je Neda Nikolić Bobić, a usvojen je i novi statut o radu te strukovne organizacije, usaglašen s novim Zakonom o udruženjima građana, navodi se u saopštenju.
Novi Upravni odbor Srpskog PEN centra čine: Mihajlo Pantić, Arpad Vicko, Neda Nikolić Bobić, Vladislav Bajac, Vida Ognjenović, Gojko Božović, Vladimir Kopicl, Laslo Blašković, Jovica Aćin, Zoran Paunović, Goran Petrović, Vladimir Pištalo i Velimir Kostov.
Skupština je jednoglasno usvojila odluku da se nagrada za prevođenje dela srpske književnosti dodeli Gagi Rosić, koja je do sada prevela knjige niza značajnih srpskih pisaca na grčki jezik.
Nagrada će dobitnici biti svečano uručena 28. maja u okviru 35. Beogradskih prevodilačkih susreta.
Za nove članove srpskog PEN centra izabrani su: Vladimir Pištalo, Miodrag Raičević, Marija Šimoković, Mladen Vesković i Nikola Vujčić.
Na sednici koja je održana 17. aprila u Beogradu bilo je reči i o održavanju Regionalne konferencije početkom novembra pod nazivom "Memoari - fikcija ili činjenice", kao i o organizaciji predstavljanja Srbije kao počasnog gosta na Sajmu knjiga u Lajpcigu 2011.
Učesnici skupštine govorili su i o organizaciji Svetkog kongresa Međunarodnog PEN-a od 10. do 18. septembra 2011. godine u Beogradu, kao i pripremi knjige "Kratka istorija srpske književnosti" na engleskom jeziku.
Danas
1. Unterstadt, Ivana Šojat-Kuči (Fraktura, 169 kn)
Kroz povijest jedne obitelji govori o dvadesetom stoljeću u višeetničkom gradu, diktaturama, pogrešnom izboru strana, o sudbini kojoj se teško othrvati.
2. Ljubav, Marina Šur Puhlovski (Naklada Ljevak, 129 kn)
U ovom putovanju u tajnu ljubavi i žudnje spisateljski talent MarineŠur Puhlovski prepoznaje se u tome da ona ni na jednom mjestu neiskazuje osobni sud ili ispričava postupke glavnih junaka Josipa i Sofije. Autorica neželi brzu ljubav, ne želi istovremenost sms poruka, ne želiljubavni govor pretvoriti u instant emociju koja nalikuju hrani “snogu”. Njezin je izbor passé pismo. Njegova sporost, dostojanstvo napisanihriječi u njemu, njihova snaga, istina i odgovornost. Pismo koje sečeka, čuva i pohranjuje.
3. Vrijeme laži:Tabu I., Sibila Petlevski (Fraktura, 139 kn)
Vrijeme laži na intrigantan nas način kroz lik spisateljice i njezina prijatelja Tvrtka koji se zanimaju za Tauska uvodi u trilogiju i dramatično dvadeseto stoljeće. U prvom dijelu TabuaSibila Petlevski postavlja koordinate, ali i plastično ocrtava svu dramatičnost i neponovljivu galeriju što stvarnih, što izmišljenih i domišljenih likova koji snažno obilježavaju tragediju intelektualca – Viktora Tauska.
4. Hotel Zagorje, Ivana Simić Bodrožić (Profil, 99 kn)
Junakinji Ivane Simić Bodrožić ne nedostaje ni humora ni duha, a njezinu odrastanju ništa od onoga od čega su odrastanja stvorena:pisanje pisama političarima i obilaženje ministarstava isprepliće se ovdje s dječjim nježnostima i okrutnostima, prvim izlascima, prvim dečkima... kao i sa sudbinama onih s kojima je prognanička obitelj ukrstila putove, cijelom jednom živopisnom galerijom likova koji vjerno iscrtavaju sliku Hrvatske tih godina.
Glavna junakinja mijenja se i odrasta, kao i cijelo društvo oko nje, ali premda je to odrastanje bolno, u njemu ima i smijeha i zaigranosti i - ljubavi. Govoreći o ljudima ne prešučujući, o dobru i zlu ne imenujući ih, Ivana Simić Bodrožić napisala je iznimno snažnu i dramatičnu priču koja će nam vratiti nešto od izgubljene nevinosti.
5. Dabogda te majka rodila, Vedrana Rudan (V.B.Z., 49,90 kn)
Protagonistica najnovije Rudaničine knjige, svojevrsni autoričin alter-ego, žena je koja živi u sretnom braku, vodi uspješan posao, ima kćer koju voli i koja tu njezinu ljubav iskreno uzvraća. Dakle, riječ je o zreloj osobi čija je realnost stabilna, mirna i ugodna, ali koja ipak, i u šezdesetoj godini, nije u stanju razriješiti osnovnu dilemu i pitanje koje je prati tijekom cijelog njezinog odrastanja i života. Miris oca-silovatelja dobro joj je poznat – on zaudara na češnjak i bijelo vino – ali koji je to, dovraga, miris majke? Miris hladne, neangažirane majke koju protagonistica i voli i mrzi istodobno, i koja svoje posljednje dane provodi u skupom staračkom domu, izbezumljujući i obitelj i osoblje neprestanim žalbama na "fantomske" bolove u kostima?
Odgovor na ovo neobično, bolno pitanje i sam je neobičan. Pa i bolan.
Anela, Jutarnji list
Nagrada za doprinos književnosti i kulturi Roma dodeljena je pesniku i istraživaču istorije i kulture Roma Đuriću na evropskoj konferenciji o Romima u Kordobi, kojoj laureat nije prisustvovao iz zdravstvenih razloga.
Španski ambasador je istakao da je srećan što sada može da uruči nagradu - umetničku skulpturu i da mu je žao što Đurić nije čuo gromoglasan aplauz kojim je odluka o nagradi pozdravljena u Kordobi.
On je zahvalio potpredsedniku srpske Vlade Đeliću što je učestvovao na skupu u Kordobi.
"Evropska unija, a posebno Španija ima obavezu prema romskom narodu koji je važan deo naše kulture još od 15. veka. Od 10 do 12 miliona Roma, koliko ih ima u Evropi, oko 700.000 živi u Španiji. Naša zemlja je centralna pozornica evropskih napora za rešavanje romskog pitanja i za uključivanje Roma u društvenu zajednicu", istakao je ambasador.
De Palasio Espanja je odao priznanje Vladi Srbije za sve što je učinila na tom planu u okviru Dekade Roma.
Zahvaljujući se na nagradi Đurić je rekao da je "doživljava kao nagradu svom narodu kojem pripada i zemlji u kojoj je rođen, Srbiji".
"Radio sam 40 godina u nadi da i u našoj zemlji i u evropskim državama Romi treba i mogu da nađu mesto pod suncem. Moja ideja vodilja, izvučena pored ostalog iz značenja reči Rom - čovek, uvek je bila: sve za čovečnost, čovečnost ni za sva blaga sveta", istakao je on.
Podsetivši na stradanje Roma kroz vekove, Đurić je posebno govorio o značaju španskih stvaralaca, poput Pikasa i Lorke, koji su uveli romsku temu u svetsku književnost i umetnost.
"Očekujem da će ova nagrada biti podsticaj za mlade, a istovremeno uzoran primer za druge zemlje u kojima žive i stvaraju Romi, kao i jedna vrsta simboličkog zajedničkog rada između Srbije i Španije", rekao je Đurić.
Blic
"Gdje su imena, gdje su imena?" (26), uzvikuje naratorka, intuiramo da uzvikuje nemi glas naracije, pošto nam je predočen poduži spisak zemalja iz perioda Drugog svetskog rata i broj Jevreja u njima predviđenih za eksterminaciju. Spisak se završava zbirnim brojem od 11 miliona Jevreja koji će biti "obuhvaćeni konačnim rješenjem europskog židovskog pitanja". Spisak, dokumentarni eksponat, nalazi se u zastakljenoj vitrini, "u elegantnom staklenom kovčežiću", u jednoj vili u Vanzeu (Wansee), nadomak Berlina. Vanze je jezero, "veliko kao more bez mirisa", a u drugoj vili, takođe pored jezera, u programu 'Writers in residence' smeštena je autorka, zajedno sa još nekoliko evropskih pisaca. April u Berlinu (Fraktura, 2009), knjiga Daše Drndić ispada tako krajnji rezultat jednomesečnog boravka u spisateljskoj vili, očekivano polaganje računa za jednu dobrotvornu transakciju u slavu literature. Za isto mesto biće vezan nastanak romana Igora Marojevića Parter. Reč je, dakle, o 'štiftung literaturi', kako je Vlada ArsenićBerlinskog okna Saše Ilića i Pariske menažerije Dejana Maka. Činjenica od primarnog značaja u Srbiji danas gde su se 5 mlađih pisaca okupljenih u grupu P-70 u svom programskom manifestu izjasnili protiv uticaja stranih fondacija, u zemlji koja ne poznaje instituciju stipendije za mlađe pisce (ili bilo koje pisce) i koja na jedvite jade šalje u Lajpcig autorsku delegaciju poznih četrdesetogodišnjaka. duhovito sročio termin pre koju godinu komparativno sagledavajući domete
Gde su imena, uzvikuje naratorka suočena sa nepojmljivim brojevima onih koji su nestali u nacističkom genocidu. Brojevi su beživotna apstrakcija, imena su okidači sećanja i primarna oznaka pojedinačnih sudbina. April u Berlinu, otuda, prepun je imena. To je knjiga sećanja, tačnije knjiga umreženih sećanja, intimnih i privatnih, porodičnih i prijateljskih, i podataka iskopanih iz knjiga ili preuzetih, prepisanih sa spomen obeležja sa trotoara ili fasada kuća u Nemačkoj i Austriji. Samim tim, ova knjiga je neka vrsta atipičnog knjiškog spomenika, presek 'autobiografije o drugima', 'istorije privatnog života' poratne Jugoslavije, dnevnika 'apatrida' i dnevnika jezičkih nedoumica, zbirke autopoetičkih refleksija i opsesivnog kriminološkog podsetnika. Knjiga podseća na tehnologiju masovnog zločina, na psihologiju kolektivne odgovornosti koja je dopustila da zločin bude moguć, na zloupotrebu jezika čije su posledice preživele i nastavile da žive i u doba koje je zamenilo nacizam.
"Nisam samo ja opsjednuta imenima, ne mislim samo ja da treba prodrmati usnula sjećanja, izvlačiti ih, doslovno udicom jedno po jedno, iz katakombi mumificiranih života koje se urušavaju u prah, koje prekrivaju mračno dno naše podsvijesti i polako otpuštaju otrove i kontaminiraju naše snove, a mi se pitamo, što je sad?" (231)
Ova knjiga deo je zavere onih koji ne žele da zaborave, uvereni da je sećanje humani imperativ, sve i ako ne može da bude lek i preventiva za uzroke zla. Otuda ova knjiga izbegava repetitivnu patetiku prirođenu oficijelnom sećanju koje obično deklamuje formula "da se nikad ne ponovi". Ponavljanje neponovljivog je sumorna neizbežnost trajanja ljudskog roda. Ipak, ova knjiga ne mari za tu neizbežnost prizivajući duhove umorenih i bliskih, iznova se unoseći u rekonstrukciju nacističkog poretka zločina kome je bilo podređeno sve: ideologija rasne higijene i rasne supremacije; kult instinkta, zdravlja i borbe; progres nauke i tehnologije; oportunost i saučesništvo zastrašenih, korumpiranih i podjarenih građana. Ipak, ovo nije anahrona knjiga. Etnonacionalizmi južnoslovenskih naroda preuzeli su dosta toga iz nacizma, pa smo dobili: čist jezik, očišćenu teritoriju, marginalizaciju antifašizma, ratne zločine abolirane traumom vlastitih patnji, stanovništvo podjarmljeno mržnjom prema komšijama, medije i intelektualce kao dobrovoljne glasnogovornike nacionalizma.
Izbrisani i jezik ponovo rođen
U oba čitanja ove knjige promakao mi je njen naslov. April u Berlinu, pa šta je tu čudno? Ali, zašto nije Travanj u Berlinu ili Četvrti m(j)esec u Berlinu (odnosno, pesnički: U Berlinu, mjesec četvrti)? Internacionalni kalendarski termin ne treba odmah uzeti kao vid provokacije upućene vlastitoj sredini ili kao isključivo govorno samoodređenje. I 'april' u naslovu knjige deo je strategije evokativne topografije: ispunjavanje sećanja adekvatnim sadržajem koji svedoči o jezičkom bogatstvu (južnoslovenskom multilingvalizmu) kojeg autorka nije spremna da se odrekne (ono uključuje razlikovanje dijalekatskih posebnosti i afinitet prema istarskom govoru). Retrogradna etnička purifikacija jezika i javnog govora 90-ih u Hrvatskoj doživljena je kao deo izgradnje nacionalne države i odbrane od srpske agresije. Sumnjivo poreklo i pogrešna etnička pripadnost, praćena otporom prema orgiji populizma koji je prethodio srpskoj ratnoj politici teritorijalne ekspanzije, autorku su prinudile na emigraciju.
Daša Drndić je rođena u Zagrebu, tri i po decenije živela je u Beogradu, sada živi u Rijeci. Ipak, povratak (u Beograd) je nemoguć jer bi to bio "posve novi dolazak, dolazak u kapsulu po mnogo čemu ružniju i tešnju"; dok povratak (u Hrvatsku 1992.) "nije bio nikakav povratak, dolazak u staro i poznato, nego doseljenje na mali nervozan prostor, ranjen i mračan" (177).
Uz dve prinude (da se ode iz 'poludjelog' grada, Beograda 90-ih, i skrasi u Hrvatskoj, jer se drugde ne može) i dva nemoguća povratka, ostao je jezik. On je takođe deo strategije sećanja. Narativni jezik uspomena autorkin je autonomni prtljag slobode. On se pokazuje osetljiv na restrikcije i ohole ispravke, ali je ostao otporan i dovoljan sebi. Ne likuje u sadašnjem prividno relaksiranom vremenu koje je na putu da ubrzano zaboravi ratne traume i oštećene ljude, i, još hitrije, da zaboravi na vinovnike rata, huškače i učene manipulatore. Jer, kako je ustanovio Viktor Klemperer u svom Jeziku Trećeg rajha, "Nacistička upotreba jezika nadživjela je vladavinu nacizma" (35). Isto važi i za nacionalizam, za njegov jezik, njegove ideološke fantazme i njegov resantiman.
Šta je ova knjiga
"Ovo moje nije dnevnik. Nije ni putopis, ni roman. To je nešto između. To je šepavo, sakato skakutanje kroz zgusnuto vrijeme, kroz čestice vremena koje su se od sebe otkačile pa plutaju po pothodnicima sadašnjosti. Skakutanje između." (296)
Iz ovog citata vredi zapamtiti pomen romana (o tome kasnije). Citat, inače, sadrži autoironičnu identifikaciju teksta i života, načina pripovedanja i hodanja. Dijagnostičkom sekvencom o stanju autorkine kralježnice počinje April u Berlinu. 'Šepavost' i 'sakatost' posledice su tog stanja, ali i vid terapije. Asocijativni, proizvoljni i sasvim intimni hod kroz 'zgusnuto vrijeme' jeste 'sakat' jer je nesistematičan, ali nije neutemeljen ili maliciozan. Na neki način, 'sakatost' je stanje duha vremena koje je osudilo pojedinca koji se seća da se depresivno, zgađeno ili gnevno povija pod teretom koji ne može da nosi. Opet, 'šepavost' usporava hod ali izoštrava percepciju: važne pojedinosti teško da mogu da promaknu.
Poetička samosvest ne preopterećuje ovu hibridnu knjigu. Ona joj dodaje specifičnu notu intertekstualne nostalgije. Pisati između žanrova i narativnih strategija, znači ne pripadati nijednom od njih ali baštiniti njihove forme, znači težiti atipičnom spoju raznorodnosti čija mikstura namerno klizi po ivici neoavangardnog melanža u koji se "može utrpati bilo šta" (kako je primetio Robert Perišić a Daša navodi sluteći u tome osporavalačku žaoku) i nesvarive tekstualne papazjanije koja odbija fikcionalnost kao svoj temelj na kome, kao na kakvom obrednom kamenu, svi uneti elementi treba da se preobraze u (čistu) književnost. Eto doslednosti. Autorka koja odbija čistoću jezika i pripadnosti, ne može stupati, smelo i čvrstim korakom, pod stegom la litterature pure, kojoj bi istorija služila (samo) kao građa a savremenost bila (samo) podsticaj. Ne, Daša Drndić, zlobno poskakuje na svojoj bolesnoj kralježnici, šamanski uplićući predivo zatomljene povesti i prećutane sadašnjosti, izvodeći na scenu pripovedanja realne ličnosti: pisce, intelektualce, zlikovce, pomagače zločina, žrtve.
Na neki način, ovakav melanž jeste poraz izmišljanja u sukobu sa istorijom, jer pojedinačne činjenice i ono što se zaista dogodilo, nasuprot Aristotelovoj tragičkoj umetnosti, postaju ne samo efektnije nego i opštije istine od onoga što se moglo dogoditi po zakonima verovatnosti i nužnosti. Otkrivena istorija je nužnost (mada joj ne znamo smisao) a pisac je tek skakutavo spadalo, istraživač-razobličitelj, demistifikator i evokator.
Romaneskna enciklopedija
Ali, autorka je u pravu. April u Berlinu ima i dimenziju romanesknog. Kao i esejističkog (u čitanju Gombroviča, Klemperera, Bernharda), odnosno antologičarskog (u prenošenju pesama Ruževiča ili radova kolega iz Vanzea). Romaneskno se otkriva u 'istražnom postupku', tj. formi izmišljenog dijaloga kojoj autorka 'podvrgava' realne ličnosti ili 'realne' književne likove.
U tom mnoštvu raznovrsnih nivoa, od književne ontologije do retoričke namere, April u Berlinu ima enciklopedijski karakter etički angažovanog i eruditnog štiva. Promišljena kompozicija prepuštena haosu svoje referencijalne raznorodnosti suspregnuta je stilskom veštinom koja neprimetno prelazi u poeziju, lapidarnu i efektnu.
"Ostani u blizini, Witolde. Vrzmaj se uokolo i doleti kad nastupi sitna izbezumljenost." (52)
Naratorka se obraća Gombroviču sa čijim Dnevnicima vodi stalno kritičko sašaptavanje. Kako je citat oživeo ovom intervencijom koja postaje u isto vreme čitalačka strepnja i ljuvena čežnja. Ali i egzistencijalna i stvaralačka bojazan koja bliske knjige zaziva kao odbranu i pomoć pred trenutnim naletom malaksalosti uma i volje.
Saša Ćirić, Booksa
Foto: Arhiv
Organizatori kako naučnog skupa, tako i trodnevne manifestacije koja je otvorena 24. aprila u Tuzli, jesu Akademija nauka i umjetnosti BiH zajedno sa suorganizatorima PEN Centrom BiH, Grad Sarajevo i Općina Tuzla.
Međunarodni naučni skup koji se održavao pod motom "Ako čovjek izabere put mržnje- nema mu spasa" okupio je književne teoretičare, slaviste iz Bosne i Hercegovine, Njemačke, Hrvatske, Austrije, Engleske, SAD-a.
Na početku skupa pozdravne riječi uputili su Zijad Pašić uime ANUBiH, gradonačelnik Sarajeva Alija Behmen, načelnik Općine Tuzla Jasmin Imamović.
Behmen je istakao da Meša Selimović nije samo pisac Bosne i Hercegovine, regiona nego i evropski, svjetski pisac kojeg slave na slavističkim katedrama širom svijeta.
Načelnik Općine Tuzla Jasmin Imamović, rekao je da Tuzla ima tu sreću da se na današnji dan prije 100 godina u njoj rodi Meša Selimović, koji je ovdje završio osnovnu školu i gimnaziju, da bi potom u gimnaziji koja danas nosi njegovo ime bio i profesor.
Imamović je podsjetio da je nagradu za najbolji roman u regionu koja nosi ime Meše Selimovića potekla upravo iz Tuzle.
Uvodnu riječ povodom otvaranja skupa izgovorila je Hanifa Kapidžić-Osmanagić.
Kapidžić-Osmanagić je rekla da je obilježavanje stogodišnjice rođenja Meše Selimovića, dug današnjih istraživača i prema sebi samima, te je naglasila da se nikada, ne mogu iscrpsti fenomeni njegove književnosti.
O Meši Selimoviću, piscu koji u svoje vrijeme unosi promjene u tekuću književnost svog vremena, piscu koji je nerijetko čitan dogmatski, piscu modernističke paradigme, piscu romana koji se mogu čitati kao epitaf ili testament, piscu ispovjednog romana, piscu međukulturnih prostora... govorili su; Zvonko Kovač (Zagreb, Hrvatska),prof.dr. Angela Richter (Halle, Njemačka), Enver Kazaz (Sarajevo, BiH), Zoran Milutinović (London, Engleska), Marina Katnić-Bakaršić (Sarajevo, BiH), Alma Denić-Grabić (Tuzla, BiH), Davor Beganović (Banja Luka, BiH-Konstanz, Njemačka-Beč-Austrija) i drugi.
Dnevni avaz
„Kada se iz Sarajeva preselio u
O životu i radu Meše Selimovića u uvodnom delu konferencije govorili su i književnici i akademici Dobrica Ćosić i Matija Bećković, a otvaranju skupa pristustvovali su i predsednik Srbije Boris Tadić, ministri prosvete i kulture i drugi zvaničnici. Akademik Ćosić istakao je da je Meša Selimović bio „čovek široke književne kulture i iskrenog jugoslovenskog i srpskog uverenja“, kao i da je bio „pisac evropskih manira i antititovskog duha“. Ćosić je podsetio da je Meša Selimović pred smrt ostavio Akademiji testament u kojem navodi da njegovo književno delo pripada srpskom narodu, odnosno jeziku Vuka Karadžića, Sime Matavulja, Petra Kočića, Ive Andrića i drugih velikih stvaralaca. „Lakoća kojom se formulisao i održavao na paučini jezika, aforistika i logika koju je demonstrirao svedočili su o jednom bogomdanom daru, bez drugih uverenja osim vere u umetnost“, rekao je Matija Bećković. Prema njegovim rečima, nijedan profesor kog je znao nije „ni tako govorio ni tako izgledao ni tako istupao i suvereno vladao starim i najnovijim književnim izumima, znanjima i uvidima“ kao Meša Selimović.
Život i delo Meše Selimovića
Mehmed Meša Selimović rođen je 1910. godine u Tuzli. Diplomirao je srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1934. Prve dve godine rata živeo je u Tuzli, gde je bio uhapšen zbog saradnje s Narodnim oslobodilačkim pokretom, a u maju 1943. prešao je na oslobođenu teritoriju, postao član Komunističke partije Jugoslavije i Agitpropa za istočnu Bosnu. Godine 1944. prešao je u
Danas
Ugledni prozaik Mirko Kovač i jedan od najprevođenijih suvremenih hrvatskih pisaca Miljenko Jergović dobitnici su nagrade Jutarnjeg lista za publicističko i prozno djelo u 2009. godini objavljeno je u Klovićevim dvorima.
Svečana dodjela donekle je zasjenjena incidentom kada su lanjski dobitnik nagrade za prozu Rade Jarak i književnik Željko Špoljar bacili stolac kada je Andrea Zlatar proglasila Jergovića za laureata. Kako su sjedili u posljednjem redu, njihov protest većina uzvanika nije niti primijetila.
Kovačevu nagradu za knjigu “Elita gora od rulje” primio je izdavač Seid Serdarević iz Frakture rekavši da se nagrađenik oporavlja od teške operacije u Rovinju. Jergović koji je već dobio nagradu Jutarnjeg lista za “Dvore od oraha” sada je nagrađen za roman “Volga, Volga” koji je objavila Naklada Ljevak. Nekoliko godina nije dopuštao kandidiranje svojih knjiga za domaće književne nagrade, no sada je ipak popustio. Zašto, pitao ga je predsjednik žirija za prozu Branimir Pofuk?
Zbog Viktora Žmegača, primjerice - odgovorio je Jergović.
Već treći put je u najužem krugu za nagradu bila Daša Drndić, a u finalu su bili i Damir Karakaš, Ratko Cvetnić i Selvedin Avdić koji je bio u foto finišu ovogodišnjeg izbora. Gusto je bilo i u publicističkoj kategoriji. Kovač je pobjedio Veru Horvat-Pintarić i njenu “Tradiciju i modernu” u izdanju HAZU i Gliptoteke, djelo koje je predsjednik žirija Vlaho Bogišić nazvao dubljim od Krleže. Nagrade se sastoje od skulpture Danijela Kovača i po 50.000 kuna.
Večernji list
Zbog Književne zajednice u pitanje je došao i opstanak vladajuće koalicije, jer je DS insistirao da Miroslav - Cera Mihailović, urednik KZ „Borisav Stanković“, podnese finansijski izveštaj. Socijalisti su tolerisali Mihailovićevo odbijanje da položi račune za trošenje skoro četiri miliona dinara, koliko je godišnji budžet ovog udruženja građana. U međuvremenu, Mihailović se pozivao na ugovor koji je potpisao sa gradonačelnikom Miroljubom Stojčićem, a po kojem radi poslove od „izuzetnog značaja za grad“.
- Nedopustivo je da se udruženje građana godinama finansira kao da je javno preduzeće, a da grad nema nikakvog uvida u to kako se novac troši. Osim toga „Borina nedelja“ je odavno postala lična stvar Mihailovića, jer on određuje i program, i ko će da gostuje, i kolike će honorare dati gostima - kaže Zoran Najdić, član gradskog veća zadužen za kulturu, kome smeta i to što se dobitnik „Borine nagrade“ saopštava u Beogradu, iako se novac za nju izdvaja iz budžeta Vranja.
Kad je zbog ovoga vladajuća koalicija počela da puca po šavovima, socijalisti su popustili, a Mihailović se pojavio na sednici gradskog veća. Dostavio je i izveštaj, koji je gradsko veće ocenilo nepotpunim, jer u njemu nije bilo detalja o tome kako je trošen novac. Revoltiran ocenom, Mihailović je napustio sednicu, tvrdeći da je u pitanju orkestrirana hajka koju protiv njega vode „takozvani nezavisni mediji i pojedini političari“.
- Ko će još poverovati da će oni koji nisu prisustvovali niti jednom programu „Borine nedelje“, jednom, makar, virnuli u Borinu kuću, a ima, bogme, i onih koji ne bi mogli da navedu ni naslov jednog jedinog Borinog dela, više brinuti o afirmaciji njegovog dela od nas, koji smo život posvetili literaturi - rekao je Mihailović pre nego što je napustio sednicu.
Osim što je skinuta sa gradskog budžeta i što joj je oduzeta „Borina nedelja“, KZ će, najverovatnije, morati da se iseli i iz čuvene Pribojčićeve kuće.
Socijalisti koji su mesecima ignorisali zahteve koalicionih partnera, sada se odjednom slažu da je Mihailovićevo ponašanje nedopustivo.
- Više se bavio politikantstvom nego stvarima koje su od njega zahtevane - finansijskim izveštajem. Zaključci koje smo jednoglasno doneli govore da ova vlast Mihailovićevu samovolju neće tolerisati - saopštio je Branimir Stojančić, portparol SPS.
Gradsko veće ostavilo je mogućnost Mihailoviću da se žali na njihovu odluku, a i on je najavio da će iskoristiti sva pravna sredstva da „Boru i njegovo delo zaštiti od političkog nasilja, diletantizma i neukusa“.
BLATO PROVINCIJSKOG PROSEKA
POVODOM oduzimanja „Borine nedelje“ od vranjske Književne zajednice, oglasila se redakcija kraljevačkog časopisa „Povelja“:
- Na kojoj to čvršćoj grani sede vranjske glavešine, ako ne na onoj sa stabla izraslog u dvorištu Književne zajednice „Bora Stanković“, odnosno „Borine nedelje“. Šta to u Vranju nije propalo osim Književne zajednice i „Borine nedelje“? Ko odseče i tu granu, ljosnuće u blato provincijskog proseka. Ko zna? Možda misli da je lekovito. Nazdravlje!
SMETAJU IM “SLIČICE“
MIHAILOVIĆ je dodatno izazvao gnev objavivši knjigu „Sličice iz Lipsandrije“ u kojoj je većini vranjskih novinara i političara posvetio po pesmu, naslovljenu njihovim imenima ili nadimcima. Iako tvrdi da je u pitanju vrhunska satira, te da su se mnogi neopravdano „prepoznali“, neki od Mihailovićevih junaka najavili su tužbe ocenjujući pesme kao vulgarne.
Večernje novosti
Pripovijedanje, u kojem se nimalo ne koristi metodom "naknadne pameti", donosi i neke dijelove koji danas mogu djelovati politički nekorektno, uronjene u prevladavajuću ideologiju ranih devedesetih, no roman Ivane Simić Bodrožić ne pretendira na sveobuhvatnu sliku svijeta i ne teži problematiziranju i tumačenju povijesti, već jednostavno donosi iskrenu priču u kojoj se dosljedno drži odabrane perspektive pripovijedanja. |
|
 |
Postoje knjige kod čijeg (pr)ocjenjivanja jednostavno nisu dovoljni samo oni alati koje kritičar obično koristi, a jedna od takvih svakako je "Hotel Zagorje" Ivane Simić Bodrožić. Nešto slično dogodilo se potpisnici ovoga teksta, a možda i nekome drugome, prije sada već dosta godina, daleke 1997., kada je Ratko Cvetnić objavio svoj "Kratki izlet", knjigu koja svakako nije bila savršena u svim svojim izvedbenim detaljima, ali nakon čijeg se čitanja konačno moglo reći - napokon! - i zapisati ponešto više ili manje pametno o tome kako je književnost koja tematizira Domovinski rat ipak dobila svojeg artikuliranog pisca. Puno je godina prošlo i na tom su se književnom terenu okušali mnogi, većina od njih poskliznula se na glatkom i neravnom terenu ili izgubila u šumi u kojoj je vrlo lako zalutati na stranputice političkog pamfleta, domoljubog zanovijetanja, patetike i crno-bijelog shvaćanja stvarnosti. Jer, kako to obično biva, od velike teme jako je teško napraviti i veliku literaturu. Upravo ovog posljednjeg više nego dobro u hrvatskoj su književnosti posljednjih godina svjesne dvije spisateljica, Maša Kolanović i Ivana Simić Bodrožić. Shvativši kako početni zamah ne smije biti preambiciozan i kako glavna nakana proze koju pišu ne treba biti megalomanska, te su dvije spisateljica pokazale kako se pisati o teškoj temi kao što je ona proizašla iz rata najbolje može - pišući o sebi, kroz 'malu' priču u kojoj individualna sudbina postaje simbolom kolektivnih nedaća, tuga, na kraju krajeva i povijesti, ma kako to gordo zvuči. I dok je Zagrepčanka Maša Kolanović u svojem romanu "Sloboština Barbie" (2008) pisala o ratu iz pozicije djevojčice koja ga doživljava iz relativno mirnodopske pozadine, gdje još uvijek ima vremena i mjesta za dječju igru popularnim lutkama, ipak oskrnavljenu, ali i nadopunjenu teškim temama vremena u kojem se ona odvija, priča "Hotela Zagorje" rođene Vukovarke Ivane Simić Bodrožić, dakako, premrežena je posve drugim motivima i stilskim postupcima, strašnija je i 'teža' jer u sebi sadrži traumu gubitka oca i prognaničkog iskustva. Ta dva različita iskustva - jedno u kojem se rat manifestira kao sirena za zračnu opasnost koja prekida dječju igru u jednom zagrebačkom kvartu i drugo u kojem je rat veliki i strašni rez u životu djevojčice nakon kojeg njezin svijet nema više nijednu poznatu nijansu - jedno s drugim zapravo i nemaju neke velike veze, osim što ih povezuje isto vrijeme odrastanja, no u literarnom smislu ta dva romana funkcioniraju gotovo kao sestre blizanke. Predstavljaju, naime, pametno i literarno relevantno zaokruživanje jedne prozne dionice, premda im početna ambicija sigurno nije bila upravo takva. Dvije autorice, suverene u onome što žele ispripovijedati, ali i kako to učiniti, potukle su do koljena sve one pripovjedače na čijim su se stranicama knjiga izmjenjivale čitave vojske i mijenjali svjetovi, esejiziralo i polemiziralo i željelo biti jako pametno. Kolanović i Simić Bodrožić, sasvim suprotno, ostale su sasvim svoje i u svojoj priči, djevojčice pred čijim se očima odvijaju tektonske promjene koje možda ne razumiju, ali svakako osjećaju. "Hotel Zagorje" Ivane Simić Bodrožić, do sada poznate kao talentirane pjesnikinje nove generacije, gotovo odmah nakon izlaska postao je književni hit u pravom smislu riječi; o njegovom postojanju svjedoče kako ljestvice čitanosti, tako i kuloarski razgovori stručnih i manje stručnih krugova u kojima je taj roman postao glavnom temom, a sama je autorica gotovo preko noći postala nešto kao 'opinion maker-ica' privlačna medijima svih boja i predznaka. Za razliku od sličnih medijskih slučajeva, Ivana Simić Bodrožić za sve to što ju je snašlo doista ima - pokriće u tekstu. "Hotel Zagorje" doista jest njezina proživljena priča u kojoj čitamo o njezinom odlasku iz rodnog Vukovara, traumatičnom prognaničkom iskustvu nje, njezine majke i brata, traumi zbog ubojstva oca, jednog od 'nestalih' vukovarskih branitelja ubijenih na Ovčari, njihovoj borbi za vlastiti krov nad glavom i odrastanju u takvim uvjetima. Priča je to toliko tragična, proživljena i vrijedna svakog suosjećanja, sasvim dovoljna za jedan roman, no u ovom slučaju spojena s pripovjedačkim talentom koji joj nije dozvolio da je imalo razvodnji i ostane na razini 'samo' svjedočanstva. Priča započinje u trenutku kad pripovjedačica, tada devetogodišnja djevojčica, iz Vukovara, skupa s drugom djecom, odlazi na more i to planirano kraće putovanje pretvara se u put bez povratka jer znamo kako su se stvari odvijale nakon ljeta 1991. Birajući infantilnu pripovjedačku poziciju, Ivana Simić Bodrožić otvara mogućnosti da sve o čemu piše doista promatra dječjim, kasnije djevojačkim očima, pa mnoge stvari danas možda i ne izgledaju onakvima kako se o njima pripovijeda, ali one su ispripovijedane onako kako su ostale zapamćene u očima pripovjedačice. Nakon što joj se pridruže majka i brat započinje njihov turoban prognanički život koji se manifestira konstantnim čekanjem - očeva povratka, dobivanja stana, kasnije vijesti o nestalom ocu. Nakon početnog šoka zbog situacije u kojoj su se našli, taj će se život odvijati između dobropoznatih koordinata - prognaničkog geta u Kumrovečkom Hotelu Zagorje, nerazumijevanja čak i šikaniranja onih "drugih" (Zagrepčana, Zagoraca, čak i Talijana), beskonačnih pisama koje njezina obitelj upućuje na nadležne adrese kako bi riješila stambeno pitanje - dakle onih koordinata koje čine život djevojčice koja se ne prilagođava svijetu oko sebe jednostavno zato što sve to skupa nije njezin izbor i zbog toga što je preko noći ostala jednostavno bez svega. Takvo pripovijedanje, u kojem se nimalo ne koristi metodom "naknadne pameti", dakako, donosi i neke dijelove koji danas mogu djelovati politički nekorektno, uronjene u prevladavajuću ideologiju ranih devedesetih, no roman Ivane Simić Bodrožić ne pretendira na sveobuhvatnu sliku svijeta i ne teži problematiziranju i tumačenju povijesti, već jednostavno donosi iskrenu priču u kojoj se dosljedno drži odabrane perspektive pripovijedanja. Ima u svemu tome mnogo trenutaka u kojima će se čitatelj postidjeti, možda i uvrijediti, pročitat će on u "Hotelu Zagorje" i mnoge epizode nedavne prošlosti koje nikome ne služe na čast, no takvo nelakirano i nerevidirano tematiziranje vlastite prošlosti provedeno je dosljedno i bez škripanja po šavovima. Pripovjedačica će, bez patetike i s mnoštvom detalja, ispripovijedati priču u kojoj kratkim i ritmiziranim (gotovo pjesničkim) rečenicama gradi priču koja se bazira na tri vrlo važne i u romanu ravnopravne linije pripovijedanja koje se gotovo neprimjetno isprepleću u čvrstom tkivu romana. Prva je ona koja tematizira prognaništvo i u kojoj čitamo sve one elemente očaja i bezizlaznosti koji nastaju iz posvemašnje neukorijenjenosti u novi egzistencijalni prostor, nerazumijevanja onih koji u takvoj situaciji postaju 'domaćini' i očaja zbog svega onoga što ih je snašlo. Preko noći ostati bez vlastitog doma i vlastitog oca, dakako, ona je vrsta traume u kojoj jednostavno djevojčici i ne preostaje drugo do pojednostavljivanje kategorija krivnje i žrtve (pa je stoga posve razumljivo da je "Tuđman buono", a Tito ne, kao i Srbi, kao i Zagrepčani, Zagorci, kolege iz elitne zagrebačke gimnazije svedeni na "Lane i Borne", čak i parmezan koji pripovjedačici u Italiji jednostavno smrdi). Druga je pripovjedna dionica ona koja tematizira pripovjedačicinu obitelj, njihove međusobne odnose, definitivno narušene i odjednom promijenjene upravo zbog toga što u njihovoj obitelji odjednom nedostaje jedan član, a kulise oko njih promijenjene su do neprepoznatljivosti. U toj se dionici odvija borba za stan, nadopunjena dokumentarističkim dijelovima "stvarnih" pisama koje brat šalje nadležnim komisijama, referentima, čak i Predsjedniku Republike i u tome se dijelu roman transformira u nenametljivu kritiku društva i svojevrsnu studiju mentaliteta, nadopunjenu portretima pomno odabranih likova. Treća je dionica, bez koje čitav roman i ne bi bio ono što jest, u svakom slučaju ne toliko iznijansirana i literarno relevantna priča, ona koja se tiče pripovjedačicina (ženskog) odrastanja i sazrijevanja koje se neminovno događa, bez obzira na traumatsku situaciju u kojoj se našla. Pripovjedačica, naime, unutar odabrane pripovjedačke pozicije odrasta, postaje mlada žena koja sklapa prijateljstva, zaljubljuje se i traži male, ali propusne pukotine izgrađivanja svoga vlastitog identiteta. Kad u njezinu životu osim prognaničkih sobičaka, majčinih suza i bratova nerazumijevanja počnu ulaziti tipični mladalački motivi, kao što su prva cigareta, prvo pijanstvo, prvi pravi poljubac, Nirvana i Marte, priča Ivane Simić Bodrožić započinje dobivati i kakve-takve signale izlaska ili barem odmaka od traumatskoga stanja. Roman je također nadopunjen epizodama iz prošlosti koja se u kratkim i jasnim flashbackovima pojavljuje pred očima pripovjedačice, senzibilizirane za dobro i detaljno pamćenje, čime se uobličavaju kratki i dojmljivi štikleci mirnodopskog, vukovarskog života. U tome kontekstu najdomljivija je svakako središnja epizoda sna očeva ubojstva na Ovčari, izvedena literarno besprijekorno, smještena na pravo mjesto i toliko strašna u svojoj 'stvarnosnoj' varijanti, da može biti smještena samo u noćnu moru. "Hotel Zagorje" talentirane Ivane Simić Bodrožić svakako je "događaj"u kontekstu suvremene domaće proze i nije slučajno što je kao takav već prepoznat od publike i tzv. stručne javnosti. No, u konkretnom slučaju puno je važnije i divljenja vrijedno to što je jedna mlada žena, usto i spisateljica, svoju vlastitu traumu, koju je doživjela kao kolateralna i nevina žrtva jednog strašnog vremena, uspjela uobličiti u literarni tekst s kojim svatko od nas može korespondirati. Sa stidom, suosjećanjem ili identifikacijom, uopće nema veze. Jagna Pogačnik ZANA - MV Info Ivana Simić Bodrožić : "Hotel Zagorje" Profil, Zagreb 2010. |
Mile Stojić, bh. književnik i ovogodišnji laureat godišnje nagrade Društva pisaca BiH, kaže da mu je ovo prva nagrada u Sarajevu, te da mu je drago što je konačno dobio priznanje udruženja čiji je član već 30 godina.
"Dobijao sam nagrade u Zagrebu, Banjaluci, Novom Sadu, Beču, a ovo je prvi put da sam je dobio u Sarajevu. Zbog toga je ona na neki način simbolična. Ne mislim da nagrade daju gradovi; nagrade daje žiri i svaka nagrada, prije svega, govori o žiriju, a pa tek potom o piscu", tvrdi Stojić u intervjuu za "Nezavisne novine".
NN: Dobili ste godišnju nagradu Društva pisaca BiH za Vašu zbirku poezije "Među zavađenim narodima". Šta za Vas kao pisca ona znači?
STOJIĆ: Značajna mi je zbog toga što je ona iz struke i što je daje udruženje čiji sam član preko 30 godina. Nakon dvadesetak knjiga valjda sam zaslužio jednu nagradu u Sarajevu.
NN: Može li nagrada za pisca biti motivacija ili možda demotivacija?
STOJIĆ: Za mladog pisca nagrada može biti motivacija, a za nas pisce koji smo u trećoj životnoj dobi ona može biti jedno lijepo priznanje. I novac je motivacija, važno je reći. Puno je knjiga, a malo nagrada. Mnogi pisci ne dobiju nagrade. Srećom, meni su najdraži neki pisci koji nisu dobili, recimo, Nobelovu nagradu. Čitam ih s radošću, a neke nobelovce jednostavno ne mogu čitati. I to vam je dokaz da nema pravila kad se dodjeljuju nagrade. Sve su to okolnosti; ima nekih knjiga koje su u tom trenutku aktualne po svojim značenjima ili autori koji su prisutni ili manje prisutni. Mislim da mi u Bosni i Hercegovini imamo malo nagrada, a imamo dosta dobrih pisaca. Recimo, pročitao sam negdje da u Srbiji ima oko 400 književnih nagrada, što je, opet, neka vrsta devalvacije književnosti. Dovoljno je da objavite knjigu i dobijete odmah nagradu. U BiH ima malo nagrada i mislim da bi neka osmišljena kulturna politika, koju mi nemamo, trebalo da dovede do njenog uvećanja. Recimo da nagrada koja nosi ime Ive Andrića, bh. pisca, postoji u Srbiji, a mi takvu nagradu nemamo ovdje. Nagrada koja nosi ime "Meša Selimović" postoji i u Srbiji i u BiH. Nagrada koja nosi ime književnika Skendera Kulenovića prisutna je i u Federaciji BiH i u Republici Srpskoj. Smatram da bi tu trebalo uvesti nekog reda. Potrebno je dati veći dignitet književnim nagradama i u materijalnom smislu.
NN: Koliko su realni kriteriji pri dodjeli književnih nagrada u BiH?
STOJIĆ: Teško je govoriti o kriterijima u državi u kojoj nema nikakvih kriterija. Recimo, prije rata, ako si htio objaviti knjigu, morao si je povjeriti izdavaču, pa je onda bio neki odbor pri izdavačkoj kući koji je odabirao, pa su bili recenzenti, pa je bio urednik. U BiH su u to vrijeme bila dva značajna izdavača: "Svjetlost" i "Masleša". Dakle pisac je morao proći veliku selekciju, veliki filter da bi uopće bio objavljen. Danas je dovoljno da imaš 2.000 KM, odštampaš knjigu i "baciš" je na tržište. U Sarajevu je registrirano stotine izdavača, za Banjaluku nemam podatak, ali ih je i tamo vjerovatno mnogo. Svi oni nešto štampaju, dok sa druge strane knjižarska mreža gotovo da ne postoji. Mnogo smo knjižara imali prije rata, ali sad je to sve pretvoreno u kompjuterske centre, tako da u Sarajevu i Banjaluci ili Mostaru možemo govoriti o jednoj-dvije knjižare. Kriterija gotovo i da nema. Nagrade tu ne mogu pomoći zato što bi osnovna funkcija nagrade bila da baci veće svjetlo na knjigu kako bi ona bila više prodavana, čitana... Nekada je postojao taj jugoslovenski prostor u kojem su cirkulirale knjige, tako da ste određenu knjigu mogli naći bilo gdje, u Zagrebu, Beogradu, Sarajevu... Zbog toga je teško govoriti o kriterijima jer još živimo u nekoj džungli i u toj džungli nastojimo opstati. Tako vam je i sa književnim udruženjima.
NN: Zbog čega su Vas do sada zaobilazile nagrade u Sarajevu?
STOJIĆ: Nisam posebno nezadovoljan time što do sada nisam dobio nagradu. Naravno, svaki pisac voli kad dobije nagradu i lagao bih kada bih rekao da mi nije stalo do toga. Međutim, u Sarajevu ima više dobrih knjiga nego nagrada. Tokom rata bio sam izvan Sarajeva; možda je i to jedan od razloga. Postoji još duboko nepovjerenje između ljudi koji su otišli iz Sarajeva i onih koji su ostali. To je potpuno razumljivo, ali i bezrazložno. Recimo, neki najznačajniji naši pisci nisu tu bili, neki koji su bili otišli su sad vani. Uvoditi tu bilo kakve kriterije, pogotovo estetske, potpuno je nepravedno. Svejedno je gdje živi Aleksandar Hemon ili Stevan Tontić; živjeli u Sarajevu ili u Berlinu oni su naši pisci, značajni pisci. Naravno, postoje pisci koji su učestvovali u ratu, koji su huškali. I za to sam da se oni također valoriziraju, da se njihov rad valorizira jer su nanijeli dosta štete, nesreće...
NN: U Sarajevu postoji neka specifična atmosfera kada su u pitanju pisci koji su otišli. Često se piscima stavlja etiketa - nacionalista, ratnohuškač. Primjer su, recimo, Nedžad Ibrišimović, koji je već dugo vremena etiketiran kao pisac koji mrzi Srbe, zatim pokojni Momo Kapor, koji je bio persona non-grata u Sarajevu, pa čak neki mediji u BiH nisu objavili ni vijest o njegovoj smrti. Da li je etiketirati pisce ispravan stav?
STOJIĆ: Momom Kaporom se nisam puno bavio. Čitao sam ga kao tinejdžer i on na neki način i jeste pisac tog profila. On je pisac bestselera. Mislim da je značajan kao pisac te populacije. Vjerovatno se zamjerio Sarajlijama pošto je bio u odboru za odbranu Radovana Karadžića, što je isključivo politička funkcija, koju također treba valorizirati. Ne možemo preko nje preći kao da je to neka sitnica, jer su pisci koji se aktivno bave politikom sami sebe osudili i na političku valorizaciju. Kapor je upetljan u ratnu politiku i zacijelo postoje ljudi kojima to smeta i koji s razlogom imaju zadršku prema njemu. Vjerujem da se njegove knjige mogu kupovati i da se kupuju i čitaju i u Sarajevu. Što se tiče Nedžada Ibrišimovića, sjećam se afere u vezi sa nagradom "Meša Selimović". Žiri je odlučio da mu ne dodijeli nagradu za roman "Vječnik", mada mislim da je on tu nagradu mogao dobiti, jer je pisac od formata. Ali nitko žiriju ne može prigovarati što je nagradio drugu knjigu, jer taj žiri čine ugledni autori i on ima svoje estetske kriterije koje brani.
NN: Sve češće smo svjedoci javnih prepiski, sudskih tužbi koje pisci pokreću jedni protiv drugih. Mislite li da to negativno utiče na književnu scenu u BiH?
STOJIĆ: Pisci su takvi i to su bili i u ovom i u bivšem sistemu. Prisjetimo se polemika Matoša i Skerlića, Ujevića i Krleže, Bulatovića i Kiša. Ta vrsta dijaloga među piscima je nešto potpuno normalno. Kod nas je problem što živimo u potpuno šizoidnom svijetu, gdje se svaka riječ mjeri politički. Moramo znati da su pisci, prije svega, sujetni i to je na neki način i objašnjivo, jer čovjek godinu dana piše knjigu i kad je objavi očekuje da mu se malo i divimo. Sujeta je jedan od pokretača pisanja, jer inače ne bismo ni pisali. Općenito, mislim da literatura nije toliko važna stvar u našem životu, posebno ne u političkom diskursu. Uzmite, evo, skupštinu BiH, napravite anketu i pitajte poslanike koju su zadnju knjigu pročitali. Ako budu iskreni, mislim da će to biti Branko Ćopić i "Orlovi rano lete". Pogledajte književne večeri kod nas i vidjećete da tu nema političara. Na slikarskim izložbama ih možete vidjeti. Političari se boje književnosti, valjda zato što književnost barata idejama. Sa druge strane, svi vlastodršci oko sebe vole da imaju pisce. Dakle, oni znaju da je literatura malo trajnija od politike.
NN: Od pisanja se teško živi. Zašto Vi konkretno pišete, posebno poeziju?
STOJIĆ: Od poezije se nikako ne živi. Od nje se ne može živjeti ni u Americi, Njemačkoj, bogatim zemljama. Poeziju pišem, da ne budem patetičan, iz neke svoje radosti, a živim od novinarstva kao i Vi.
NN: Predavali ste na univerzitetu u Austriji?
STOJIĆ: Da, predavao sam u Austriji, preko 10 godina bio sam lektor i predavao srpsku, hrvatsku i bosansku književnost 20. stoljeća. To mi je lijepo i nezamjenjivo iskustvo.
NN: Kazali ste da pisac nije moćan u pisanju ako se stalno ne susreće s velikim literaturama. Međutim, često čujemo od mlađih kolega da u momentu kada stvaraju ne čitaju ništa jer im to otežava pisanje.
STOJIĆ: Vjerovatno ima takvih pisaca koji mogu pisati i ne čitajući. Mene velike, i dobre knjige inspiriraju. Književnost, njen poticaj, ne dolazi samo iz neposredne stvarnosti, nego i iz biblioteke. Kapitalizam je donio tzv. umjetnost bestselera. Međutim, većina bestselera su smeće. Za mene lično su Den Braun, Paolo Koeljo i slični pisci oni koji neće dugo opstati. Pisci koji, poput Borhesa, pišu u samoći biblioteka zapravo produžavaju književnost. A književnost je, prije svega, umjetnost riječi.
Mediji kao politika
NN: Urednik ste na Radiju BH, radite sa mladim ljudima, pišete za više printanih medija. Kako biste ocijenili danas medije u BiH?
STOJIĆ: To je pitanje koje više zadire u neki javno-politički diskurs. Mislim da živimo u vremenu privatnih medija za koje govorimo da su neovisni, a ja mislim da će oni biti neovisni onog trenutka kada budu pisali protiv svoga vlasnika. To se do sada nikad nije dogodilo. Još su jedino mjesto slobode javni servisi, ali i oni se guše polagano. Mediji su osnovno i najmoćnije sredstvo politike, a kod nas su mediji onakvi kakva nam je politika.
Povratak zavičaju
NN: Šta možemo od Vas očekivati u narednom periodu kada je književnost u pitanju?
STOJIĆ: Pišem knjigu kratkih proza o Hercegovini. Valjda se čovjek kad stari vraća zavičaju. Možda sam nepravedno prezirao hercegovačke pisce i pjesnike, jer su većinom pisali o nekim etnološkim sadržajima, o vinu, suncu, nebu, vinogradima...
NN: Koliko se sjećam, i Vi ste nešto pisali o vinu?
STOJIĆ: Ma, jesam. Pisao sam neke eseje, ali to nije neka velika literatura. Međutim, sad pišem jednu knjigu reminiscencija ne neke hercegovačke teme. Imam novu knjigu pjesama koja je u nastajanju i koja se bavi više klasičnim formama. Pisao sam o ratu, poraću, sad pišem intimističke stvari, ali o tom potom.
"Sarajevski dani poezije"
NN: Bliži nam se novo izdanje "Sarajevskih dana poezije". S obzirom na to da ste u Organizacionom odboru, možete li nam reći kako će to ove godine izgledati?
STOJIĆ: Da, ja sam u Umjetničkom savjetu "Sarajevskih dana poezije". To je najstarija književna manifestacija u BiH. Održala se i u teškim vremenima. I ove godine su u organizaciju uključeni značajni autori, kao što su Stevan Tontić ili Hadžem Hajdarević. Nema puno novca, jer smo ponešto prikraćeni od svih izvora finansiranja, tako da će program biti zbijen na nešto manje dana i manje autora sa strane. Ipak ćemo sačuvati tradiciju i bit ćemo i u RS prisutni u tri grada. Pridružit će nam se autori iz susjednih zemalja, ali i iz Njemačke, Kanade...
Nezavisne novine
Poštovani posetioci,
dragi prijatelji,
verovatno ste primetili da već od decembra prošle godine na “Metafori” nema novih članaka, vesti, čak ni novih pesama, iako je poštansko sanduče puno novih priloga. Razlog? Tehničke teškoće na površini, a u osnovi – zamor.
“Metafora” postoji od 2004. godine, krug saradnika se vremenom širio i sažimao, da bi se danas sveo praktično na jednog čoveka. Dok taj jedan ne uspe da pronađe istovremeno kompetentne i zagrejane saradnike, “Metafora” će biti prebačena u stanje mirovanja. Domen se (za sada) neće gasiti. Ukoliko ima zainteresovanih za saradnju i/ili preuzimanje imena, domena i baze podataka, obratite se na e-mail: sasa@radojcic.org.
Hvala vam na dosadašnjoj podršci i razumevanju!
Saša Radojčić, Metafora
| U novom broju BKG-a pročitajte: Dubravko Krstić, S novcem treba znati, proza Eduard Pranger, G-mol, proza Emsura Hamzić, Skarabej od žada, proza Loris Gutić, Luđaci, proza Nenad Glišić, Presuditelji, proza Nenad Novak Stefanović, Čuvati na propisani način, proza Predrag Ž. Vajagić, Vrba, proza Vedrana Trlek, Jastučnica, proza Veselin Gatalo, Granični slučaj, proza Vesna Korać, Borbeni avion F 32, proza Vlado Gasperov, Put u raj, proza Antun Domazet, Maleni čovjek, poezija Bojan Savić Ostojić, Stereorama, fragment iz poeme Enes Halilović, Zvezdara, poezija Jovan Matović, X, Y, Ja, poezija Milica Jeftimijević Lilić, Purpur bulki, poezija Milunika Mitrović, Rasvit, poezija Pen Kemp, Poema za mir u dva glasa, poezija Sanja Ž. Nedeljković, Simfonija meditacije, poezija Vladimir Kopicl, Jednom, nikada, poezija Zoran M. Mandić, Čitaonica, poezija Separat: Nela Milijić, Nedostaje mi Sonja Henie, poezija Separat: Tatjana Stevanović, Kratki priručnik za ličnu upotrebu, proza Separat: Milko Valent, Nadimci u pijesku, blogerska proza Separat: Tomislav Ribić, Titani, drama Anisa Trumić, Religijski diskurs u romanu "Dnevnik o Čarnojeviću", esej Đorđe Brujić, Tekst, poezija, dekonstrukcija, prikaz Jasna Held, Bajke vole da putuju, intervju Srđan Sandić, Kratak roman o ljubavi i umiranju, prikaz Svetlana Kalezić-Radonjić, Pravo na sopstvo, esej Zoran M. Mandić, Rezignirana ispovedna molitva, prikaz Žarko Milenić, Velika književnost malih naroda, esej Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov; broj uredila Vesna Denčić |  |
- Beogradski aforističarski krug borio se humorom i subverzivnom satirom protiv orvelovske propagande, ispiranja mozgova i ratnohuškačke politike bivšeg režima - ističe autor teksta Fabricio Karamanja, književnik iz Torina.
Da bi potkrepio svoje tvrdnje, Karamanja u časopisu "Samga" citira aforizme Aleksandra Baljka, Aleksandra Čotrića, Milana Beštića, Slobodana Simića i Zorana T. Popovića, najviše iz antologije antiratnog aforizma "Srpsko tajno oružje", koju je priredio Slobodan Simić, kao i aforizme iz dokumentarnog filma "Doviđenja, kako ste?", Borisa Mitića. Italijanski književnik i odličan poznavalac evropskog aforizma ističe od srpskih autora i Radeta Jovanovića, Ninusa Nestorovića, Rastka Zakića i Vesnu Denčić.
Karamanja zastupa stav da je fenomen Beogradskog aforističarskog kruga imao prethodnike u francuskim moralistima u sedamnaestom veku (Larošfuko, Paskal, Arno, Nikol...), a vidi i sličnost između srpskih aforističara i francuskih i belgijskih nadrealista dvadesetog veka, s tim što, po njegovom sudu, nadrealisti "nemaju snagu i književni kvalitet srpskih aforističara".
Časopis "Samga" ukazuje, međutim, da srpski aforističari nisu dovoljno poznati u Italiji. "Ako se dogodi da neko od mnogobrojnih srpskih aforističara dobije Nobelovu nagradu, ovde u Italiji, biće to iznenađenje kao 1996. godine, kada je ovo priznanja osvojila tada malo poznata poljska pesnikinja Vislava Šimborska", ističe italijanski književni časopis.
