- Ja sam pisac - trebalo je sedamnaest godina da prođe da budem u mogućnosti to da kažem. Pisanje je oduvek bilo deo mene, zakopano negde duboko zajedno sa ostalim mojim nagonima kao što je onaj za hranom, sanjanjem ili plakanjem. U toj rečenici koja počinje sa Ja sam postoji nešto neizbežno, konačno, kao da je ono što sledi posle tog ja sam trajno zalepljeno na vaše lice za šta će se drugi ljude uvek kačiti i o čemu će uvek davati neki svoj sud. "O, znam ja tu Jen. Ona je pisac."

Prvi put sam nazvana piscem kada nas je nastavnica u petom razredu vodila na neki intezivni kurs umetnosti književnosti. Ona je tada uperila prst u mene i rekla: "Da, Dženifer je moj poseban pisac." Posebna? Pomislila sam, pisac? Super.

Tokom godina, negde između moje desete i dvadesetsedme godine, biti pisac je počelo da dobija drugačije značenje. Više nije značilo biti poseban. Kada su ljudi počeli da me pitaju čime ću da se bavim, reći da želim da budem pisac je bilo isto kao i reći da želim da budem šumska vila. Lepo je to, ali to sigurno nije pravi posao. Pisanje je nešto što radi tetka-usedelica tvog bogatog komšije u svojoj sobi onda kada ne slika akvarele. Pisanje sigurno nije nešto čime mlade i pametne ćerke vrednih imigranta treba da se bave. Zar nije sigurnije biti famaceut? Svakako da je sigurnije, ali sigurnost nikad nije bila moj prioritet.

Moja majka, društveni barometar

Moja majka još uvek ne zna kako zarađujem za život. "Pišeš" kaže ona, "ali, šta ti to pišeš?" E sad, moj Kantonski nije dovoljno dobar čak ni da gledam vesti na kineskim kanalima, tako da su moji pokušaji da majci objasnim pojmove kao što je frilenser ili poezija ili beletristika, ispali potpuno besplodni, i moja majka je otišla ubeđena da me neki ljudi plaćaju da pišem o bilo čemu. Čestitke, pisma nadležnima, menije, takve stvari. Pustila sam je da veruje u to, jer, na kraju, to je mnogo lakše. Sem toga, želela je da razgovara o nečemu sasvim drugom: o svojoj napadnoj komšinici koja ju je ignorisala u kazinu prošle nedelje.

Moja teorija je da je moja majka, u stvari, svesno odlučila da me ne razume. Jer, ukoliko bi priznala da sam pisac, to bi bio neuspeh. Pisac sam, znači nisam koncertna pijanistkinja, bogata domaćica ili bivša Mis Vankuvera. Ukoliko bi ona prihvatila da sam pisac, to bi takođe značilo i da ona kao majka nije uspela, prvenstveno zato jer me je pustila da radim šta hoću, umesto da me je zadržala blizu sebe, u kući, gde bih morala da vežbam skale po ceo dan pod njenim budnim okom.

Način razmišljanja moje majke je široko rasprostranjen i to ne samo među kineskinjama u poznim šezdesetim godinama. Od kako smo moji prijatelji i ja odrasli, naučili smo da je potrebno odreći se snova i ambicija iz prošlosti u korist prizemnijih i sigurnijih karijera. Tako je modni dizajner postao specijalista za ljudske resurse. Muzičar je otišao u pravnike (i mrzi to), a kuvar je odlučio da je posao bolničara mnogo isplativiji. Sve se svodi na to koliko je nešto korisno, koliko je neko zanimanje društveno produktivno, koliko je to čime se neka osoba bavi realno.

Pisanje nije korisno

Ljudi puštaju svoje kučiće da uriniraju po časopisima i novinama.

Učimo se da cenimo praktičnost ne samo od svojih roditelja, već i od učitelja i nastavnika koji su potrošački nastrojeni, od onih beskrajnih televizijskih reklama, od opšte prihvaćenog mišljenja da su pesnici pijanice a umetnici ludaci. Pisanje je luksuz bogatih, simptom neuravnoteženosti. A postoji i još nešto što ljudima često prolazi kroz glavu: Zar ne znaju svi da pišu? Imao sam kurs kreativnog pisanja na Univerzitetu, pa ne može pisanje biti baš tako teško.

Pisac sam, zaista

Sve ovo me je sprečavalo da otkrijem svoj pravi identitet, identitet pisca. Moja majka, škola, društvo u celini - mogu da okrivim još puno njih, ali, krivica je samo moja. Jedan deo mene je verovao da biti pisac nije vredno, naročito onda kada sam puštala majku da plati račun za ručak pošto nikad nisam uspevala da uštedim novac. Morala sam da se oslobodim tog osećaja. I uspela sam, ali tek pošto sam promenila puno poslova koji me nimalo nisu ispunjavali. Svakoga dana na poslu sam osećala da to što radim nije ono što želim. Zato sam prestala da se pretvaram.

Onog dana kada sam počela da govorim ljudima da sam pisac, tog dana sam počela i da prihvatam njihov sud, njihov začuđen pogled, njihova pitanja koja su pokazivala da su po prvi put sreli osobu koja otvoreno priznaje da je pisac. U redu je ako neko misli da sam diletant, ili ako me pita da mu pomognem da sredi svoj roman od pet stotina strana, jer, u stvari, ti ljudi ne vide mene već mitskog pisca. Pijanicu. Ludaka. Šta god oni žele da vide. Ja nisam to, ali mi ne smeta da me smatraju za njega, mitskog pisca. On i ja ćemo popiti po čašu džina i nasmejati se svemu tome.

Sada mogu da kažem, i to sa izvesnim samopuzdanjem, da sam pisac koji radi, i da se zaista ne razlikujem baš mnogo od nekog činovnika ili terapeuta. Zarađujem za život pisanjem članaka kao što je ovaj. Povremeno čak budem plaćena za neku pesmu ili prozni rad.

Sem toga, još od detinjstva, svako od nas nosi u sebi umetnika, bilo muzičara ili glumca. Ali, taj umetnik uglavnom ne bude nikad ispooljen. Ja sam u tom pogledu srećna, ja ispoljavam svoju umetničku stranu svakoga dana. I sada svako može da zna za to.