Jedno
od najprijatnijih iznenađenja na minulom Sajmu knjiga bila je
pojava Prosvetine biblioteke savremene književnosti, gde je
u okviru tri kolekcije (proza, poezija, esej) objavljeno čak
deset odličnih naslova, što domaćih, što stranih pisaca. Recimo:
Bore Ćosića, Ivane Dimić, Milana Đorđevića, Ibrahima Hadžića,
Bogdana A. Popovića, ali i Eve Lipske i Vislave Šimborske! Da
je takvih deset knjiga objavio neko od izdavača medijskih miljenika
ne bismo mogli da živimo od pohvala, a pošto je reč o slavnoj
Prosveti, koja pokušava da se izvuče iz velike krize, suočavamo
se s tipičnom našom gluvom tišinčinom samozvanih moralnih arbitara.
U kolekciji poezije prva knjiga donosi izbor iz poezije Raše
Livade koji je načinio pesnik Borislav Radović. Taj izbor hronološki
sledi krajnje neobičnu karijeru ovog pesnika, ređajući pesme
iz njegove tri pesničke knjige: Poprskan znojem kazaljki,
Atlantida i Karantin. Ono što je ekstremno
neobično jeste činjenica da je Livada prvenac objavio 1969.
godine, s tek navršenih dvadesetak godina, Atlantidu
tri godine kasnije, da bi s Karantinom 1977. godine,
rekao bih neočekivano za svakoga ko je pročitao tu odličnu,
vanserijsku knjigu, napustio poeziju, ili bar njeno objavljivanje
u periodici i po knjigama.
Dan po dan i tako prođe trideset godina...
Livadine pesme iz Karantina, naravno, pojavljivale
su se u antologijama i izborima, prevođene su na strane jezike,
a on sam je pokretao časopise (čuveno i nezaobilazno Pismo)
i edicije, radio svetske antologije lirike, učestvovao u književnom
i društvenom životu... Ali!
Pesme u izboru Borislava Radovića ostvaruju dva cilja.
Potvrđuju mišljenje i stav onih koji su upoznati s Livadinim
sada već udaljenim pesničkim radom, ali pretenduju da izborom
najkvalitetnijih njegovih stihova, nekim novim, mladim čitaocima
prikažu jednog od savremenika različitog, a njima verovatno
apsolutno nepoznatog liričara.
U mojem čitanju, a ja pripadam, nažalost, onoj prvoj starosnoj
grupi, knjiga Poprskan znojem kazaljki protiče u drznovitom
traganju vrlo mladog pesnika za vlastitim glasom i novim modernim
ritmovima, odnosno traganju za drugačijim pesničkim govorom.
Posezanje za depoetizujućim registrima jezika, pre svega u cilju
lirske depatetizacije, jedna je od centralnih osobina Livadine
prve knjige. (Onima koji se prisećaju kako je tada globalno
izgledala srpska poezija jasan je nezaobilazni pesnikov modernistički
ulog.) Posle trideset godina osećaj novuma je, naravno i međutim,
gotovo nestao, a preostalo je i dalje vidno traganje za slobodnijim
ritmovima.
Mnogo je nejasniji status Atlantide. I u toj mladalačkoj
knjizi pesnik je insistirao na formalnom radu u stihu, na drugačijosti,
počev od vizuelnog izgleda i ritmičke organizacije, ali je tema
globalnog aluzivnog posezanja za antičkim temama i simbolima,
kao sredstvima oštrog satiričkog govora o utopijskoj ideologiji,
bar ovom čitaocu ostala smisaono nejasna i vrednosno neizvesna.
I izbor Borislava Radovića iz Karantina (s dve u njegovo
tkivo ubačene pesme iz međuvremena!) potvrđuje krucijalnost
te zbirke za Rašu Livadu i opstanak njegovog imena u korpusu
srpske poezije druge polovine 20. veka. Zemun kao mitsko mesto
ovog pesništva, njegovi (istorijski) toposi (Kapetanija,
Sinagoga, Milenijumska kula...), sraz sa modernim životom
i duhom (novog) doba, dijalog s istorijom filozofije i istorijom
pesništva uopšte, mozaički prosede ove poezije čiji grafizam
prati više upletenih glasova - neke su od dominantnih osobina
ove odlične knjige. U nekim pesmama i delovima nekih drugih
pesama Raša Livada pruža očaravajuće i zagonetne stihove u kojima
se teme jevrejstva, žrtve, erosa, ludila... obrađuju iz pozicije
žustrog, tvrdog ironičnog verizma. Mislim prevashodno na pesme
Kapetanija, Siledžija, Majka, Književnik, Slepac, Sveštenik,
Ratno ostrvo, Čistilište... I poentni (in)direktni saveti
ovih pesama, i njihove ideje koje se kolebaju između aforističkih
iskaza i tamnih, apokaliptičnih slika, kao i znani i anonimni
likovi, koliko i tajanstvene atmosfere - sve to gradi u Karantinu,
i danas, kao i pre trideset hitro minulih godina, neodoljiv
utisak - i za starije i za mlađe čitaoce, one koji će ovu knjigu
čitati bez betonirajućih predrasuda, kakve su odnedavno "in"
u čaršijskom delu Beograda.
Svoje tri davnašnje pesničke knjige Raša Livada je objavio u
Prosveti, stoga je pojava Pesama u novoj ediciji prirodan
odgovor pesnika, ali i njegovog izdavača.
Vasa
Pavković
