M E S O
(u čast Marka Fererija)

Venecija je usijana kugla smrada ispod razmazanog Sunca.
Zadah ustajale vode, riblje krljušti, sluzi što pokriva kamene temelje kuća, stubove mostova, oplatu gondola i sredstava za dezinfekciju i čišćenje, meša se sa znojem i skupim parfemima hordi turista koji svojim sandalama glancaju pločnike a prstima brišu ivice starih reljefa. Neonske reklame i fluorescentni znaci upozorenja na sveprisutnim skelama gradilišta restauratora i konzervatora, zasecaju se u zenice očiju skrivenih crnim staklima.

Ris se vraća umoran, prekriven prašinom zalepljenom za vlažnu kožu.
"Nema ga. Bio je tu pre nekoliko dana ali je otišao. Možda gore, na sever."
Baca se na ležaj i dahće kao pseto.
"Pakleno je... Nudili su mi neke druge."
"Ne", odgovaram glatko.
Bes, onaj začet još kad smo stigli i zbog koga mi je bilo jasno da smo ovde uzalud, opet raste u grlu.
"Koji je to tip... Nema ga u mreži, ne možeš mu ostaviti poruku, stalno je u pokretu, novac ga ne interesuje jer je bogat, bira bez pravila... i svi ga jure."
Ris ponavlja poznato, zacenjen od oduševljenja.
Ćutim a plima već guši. Osećam se slabo, ostavljeno, bespomoćno.
"Nudili su jednog u zamenu. Kažu da je odličan. Proverio sam u spisku. Ima IIa kategoriju ali me njegov agent uverava da je prilično napredovao. Šta misliš?"
Eksplodiraću. Pritisak zateže kožu, oči suze. Uzalud... uzalud, tutnji mi u glavi. Ipak klimnem.
"Odlično! Idem da se istuširam pa ćemo da se prijavimo."
Odlazi, svlačeći usput košulju. Ožiljci sijaju na leđima. Linije mlade kože se ukrštaju, razilaze, grade sliku koju ne uspevam da razaznam.
Da li da pođem za njim? Kolebam se. Odustajem.

Momak se trudi ali nešto nedostaje.
Rezovi su jasni ali nema lakoće u njima. Vidi se da se napreže, da nema ono unutra da ga vodi samo, bez grča. Sečivo jednostavno nije njegov deo. A ni poprilična sprava koja mu visi između nogu nije naročito kvalitetno urađena. Drugorazrednu uslugu uvek prepoznaš. Nema sofisticiranosti u njima ni kap.

Znoj se uvlači ispod flastera i gricka.
Prijatno je počešati se trljanjem leđa o prostirku.
Ris spava otvorenih usta.
Muva liže njegovu donju usnu ne obazirući se na povremene trzaje. Kad je preživela sva spoljna zračenja, pored svih zamki uspela da stigne dovde, zaslužuje da malo uživa.
Topli Risov izdah miluje joj krila.
Znam duboki ukus te struje, tešku toplotu koju donosi iz tela, gorčinu što zastaje posle poljupca i sve čini još podatnijim, mesnatijim,
Stvarnijim.
Zatvaram oči.

Usporivač popušta i zadovoljstvo/bol nadolazi, gamiže postojano ispod već gotovo zaceljenih rezova.
Ako se koncentrišem mogu da pratim njegov tok, od uboda, zasecanja koje klizi sve do izlaska iz mesa. Krivine, šare, nose rast z/b.
Ako je linija izvedena glatko, bez trzaja i osećaj će biti čist. Svaki grč neodlučnosti, zastajanje ili dublje usecanje remeti ravnotežu i bol guta sve, razbija, razara. Jer, usporivač kompenzuje određeni stepen čistog bola, umanjuje ga, čini da ostane s prijatne strane praga nadražaja. Kad je intenzitet, izazvan neveštim Majstorom K. prevelik, čista snaga lomi magiju.
Uz poneki trzaj, ubod, lebdim na talasu koji me čini lakom.
Prestajem da gledam linije na stomaku, zatvaram oči i samo sam vrela masa kojoj useci daju oblik, određuju drhtavu granicu.
Novi dodiri dolaze a stari još žive i svi hrle ka onom što je bio donji stomak. A tamo raste klupko iščekujuće vlage, željne susreta.
Kad prvi, palacavi talas stigne, dodirne kuglu, obavije je, u grču prska bela munja.
Zatim pristižu sledeći talasi, oslabljeni putem ali dovoljni da već rascvalo stecište iznova i iznova rađa zaslepljujući sjaj.

Dišem duboko, ispunjena, i, kroz odškrinute kapke, maglu vreline, u drugom svetu vidim Risa kako se batrga, zategnutih mišića i izliva, dok jednom rukom grabi, čupa čaršafe a drugom komada vazduh ili demone koji igraju nad njim.

Lutamo pustim ulicama.
Podne je i svi su se sakrili od podivljalog Sunca i zračenja. Nosim reflektujući kombinezon sa kapuljačom od monomolekularnog vlakna i kuvam se iza zatvorenog rajsfešlusa. Usijane kapi klize niz gola leđa, preko završetka repa, između guzova, do anusa. Vrelina me držu budnom i uzdrhtalom.
Ris grabi dugim koracima kroz tunel svetlosti.
Izbijemo na otvorenu obalu. More diše sporo, prepuno bljeskova. Pučina je ravno ogledalo bolnog sjaja. Stubovi iz kojih se propinju nosači zlatne kupole, odavno započete i nikad završene, pleši u jari.
Silazim mokrim stepenicama do vode. Dodirujem je. Ona pritiska i hladi rukavicu. Tik uz obalu, među mokrim omotima sladoleda, upotrebljenim higijenskim ulošcima i prezervativima, pluta trbuh mrtve ribice. Krljušt je mutna i krvava. Pokušavam da dohvatim to truplo ali ga sledeći talas prekriva, odvlači u dubinu.

Na signal poruke ulazim u dnevnu sobu ali je Ris brži i preuzima vezu sa terase.
Pokrenuta ruka refleksno me uključuje.
Na ekranu je obrijana glava sa ritualnim jakuza tetovažama. Iz zmajevih čeljusti gleda jedno plavo oko, drugo, crno, lebdi u oblacima. Ulazi konektora za čipove štrče iza oba uveta i svi su zauzeti. Tip je pokretna arhiva, centrala i luna-park.
A Ris, koji je preuzeo vezu onim čudom u kopči kaiša, nije hteo da tu spravu ugradi u podlakticu jer bi to ometalo slobodne rezove.
Mada je pravi razlog taj da se plašio, znam.
No, tetovirani nema te probleme. Njegovi koncepti zadovoljstva sasvim su drugačiji.
"... Maestro je u Helsinkiju, a za četiri dana dolazi u Berlin. Mogući kontakt je u Post X-mal D."
Ostavljam razgovor i ulazim u kupatilo, pod tuš. Kapi me tuku, šibaju a ja im otvaram kapke, usta, pazuhe, dojke. Ubrzo se pojedinačni udari brišu u lakoj utnulosti kože.
Iza mene Ris otvara vrata kabine.
U zamagljenom ogledalu vidim da je uzbuđen. Vest mu se dopala. Kao i meni, uostalom. Počinje da me miluje, stiska. Prislanja se da ga osetim.
Koža je savitljivi oklop.
Okrećem se, primam njegov jezik i sisam ga. Desnicom klizim niz stomak. Grebem. Obavijam prste oko uda i povučem kožicu nadole. On se trgne kad ga udari vrela kiša. Pumpam ga, slušam kako stenje, okrenem se, namestim i pustim u anus. Ulaz je bolan, voda je sprala podmaze, ali on se ne zaustavlja, grabi mi grudi i grize ramena.

Nema svrhe uzimati usporivače pri običnom snošaju.
Kad odložene senzacije počnu da stižu u mozak, onako ublažene i meke, samo su mrljavo, neodređeno bauljanje. Štipanju ili grickanju baradavica i klitorisa nedostaje preciznost i ples reza. Ono su, kao i samo prodiranje uda, potmuli udari na nepostojećim granicama, magla na magli u kojoj nema novog stimulansa, inspiracije, zanosa.

Putovanje sam uvek smatrala izgubljenim vremenom.
Ma koliko voz bio brz, udoban, tih, hrana i piće koje služe dobri, ostajala je skučenost, neuništivi miris prostora koji je već koristila gomila ljudi, ometenost drugim glasovima i dahom, redovima sedišta, uskim prolazima i trenjem tela koja se u njima mimoilaze, dok s druge strane prozora jurcaju mrlje pejzaža. Jedino ako se gleda unapred ili unazad od smera kretanja moguće je videti jasnu sliku gradova ili poljoprivrednih polja prekrivenih zaštitnim folijama
Naravno, nikada nisam putovala automobilom. Ne onim malim elektro taksijima već pravim, luksuznim limuzinama koje voze ona snobovska kopilad. To mora da je predivno.
No, za nas obične smrtnike koji trošimo ono što su nam preci sakupili, takve stvari su nedostupne, preskupe.

Holo zida blješti u noći.
Ljudi prolaze kroz betonske ploče išarane grafitima i muralima.
Originalni komadi zida čuvaju se u muzeju. Sećam se da su na godišnjicu rušenje, 60 ili 80 godina, nisam sigurna, u svakom slučaju bio je okrugao datum, mnogi predlagali da se zid ponovo podigne kao simbol ovoga ili onoga.
Na kraju su napravili samo holo i ponegde prave, tvrde kopije od plastibetona, za znatiželjne koji bi da odvale koji komad ili nažvrljaju neku glupost.
I nas put vodi kroz holo i za tren dlačice su nam lako naelektrisane.
Ris se nije brijao od poslednje seanse pa liči na četku, ali ja se nisam zapustila, volim golicanje brijača na potiljku i oko ušiju i koža mi je hladna i glatka.
Jedan korak obasjani smo svetlom i kao u frižideru je a onda opet u tupoj vrelini koja ne prestaje sve dok ne počne zima, sa mnogo kiše, uglavnom mlake i dosadne. Ali je barem svežije od sadašnjih 40 stepeni.

Muzika me potapa.
Ritam klizi telom i ono je negde izvan, udovi se kreću sami a talasi prijatne jeze penju se uz kičmu.
Laseri seku dim, prelaze preko gomile.
Strobo bljeskovi urezuju zamrznute prizore u očno dno.
Tlo podrhtava i podijum se krivi, uzdiže a onda ga više nema pod nogama, propao je u dubinu, i svi vrište dok lete/padaju na meke strunjače, metar niže. Zatim topovi počinju da bljuju ljubičastu penu sa ukusom jagoda a ruke cepaju odeću sa preplanulih tela, oslobađaju dojke, zategnute bicepse.
Bubnjevi ubrzavaju.
Pale se baklje, plamenovi ližu hromirane rešetke kaveza a ples se pretvara u pulsirajuće, vijugavo, primarno klupko golog mesa koje se liže, grize, stenje, vrišti, grebe, plače, smeje.
Ris, ukrućen, stoji, lupa se pesnicama po grudima i urla.

Na Aleksander placu nikad nije dan.
Ispod zaštitne kupole postavljene su sive folije za konstantni sumrak i, kroz senke i krugove crvenog svetla, neprestano gazi parada ljudskog mesa svih starosti, od 14 kada se stiče seksualno punoletstvo do 60 i više.
Čvrste butine, prirodne i veštačke, sjajne kože, nabildovani mišići i zategnuti stomaci, pokrivene ili slobodne dojke svih veličina, obrijane ili obrasle genitalije svih dužina i dubina, prirodnih ili nadograđenih, marširaju da bi videle i bile viđene, kupile ili prodale, nudile ili tražile.
Velika noć ih prekriva tajnom koja mami i golica.
Isto ovako je u Hamburgu, Amsteramu, Njujorku... svuda s ove strane Zlatne zavese. Iza je možda egzotičnije ali i pogubnije.
Posmatramo povorku i zadovoljno mljackamo, oblizujemo se i dišemo, punimo pluća opojnim mošusom.

Besprekorno elegantni albino stoji pred vratima.
Omamljena snom, vrelinom, sa fleševima noćašnje zabave koje odlazeći stimulator vuče pred očima, držim kvaku i osećam njegovu ledenost.
Strah me ujede za vrat ali još uvek sam spora.
"Andra", klimne došljak.
Odvratim istom merom.
"A Ris?"
Ne znam odgovor. Samo mahnem prema sobi, okrenem se i pustim ga da uđe, sigurna da će se snaći i sačekati moj povratak iz kupatila.
On zna sve o meni, nama, savršeno mi je jasno.
On je kurir.
Gorčina iz grla ispuni mi usta.

Risovo lice je maska.
Podbuli, opušteni obrazi i kapci zaleđeni su i krti.
Da ih dotakne popucali bi i raspali se.
Albino klimne, sirova svila njegovog odela zašušti, okrene se na peti i izađe.
Brava automatski škljocne.
Stojimo, ukočeni.
Vreme je paralizovano.
Onda se okrenemo, bez reči, dovučemo do postelje i padnemo među izgužvane, mokre čaršafe.

Debeli golubovi odbijaju da se sklone s puta.
Zabavljeni traganjem za nevidljivim mrvicama i pukim stajanjem na jednoj nozi, ne obraćaju pažnju na šetače. Najviše čime mogu da udostoje nasrtljivce koji ih ometaju je kosi pogled okruglog oka.
Mnogi više i ne mogu da lete. Preteški, preslabih krila ili, nekom infekcijom, proređenog perja, tek, ostaje im da se šepure po trgovima, otimaju za hranu, pare, izvode mlade iz gnezda svijenih ispod klupa, u podnožju spomenika, reklamnih panoa i da proizvode tone izmeta zbog koga gradske vlasti vrište i zapomažu dok militantni ekolozi patroliraju i prate moguća ugrožavanja prava na život svojih pulena, odeveni u upadljive zelene haljinice ispod kojih su skriveni pištolji i elektro-pendereci, sa velikim pesnicama koje žude za sukobima i obračunima.
Koračamo kao roboti, ne obazirući se.
Tačno u podne na zakazanom smo mestu. Čekamo 15 minuta merkajući prolaznike.
Svaki od njih mogao bi biti kurir.
Ali, nijedan nije i ne preostaje nam ništa drugo do da se vratimo u sobu i čekamo sutrašnji termin.
Bilo kakav provod ne dolazi u obzir jer moramo biti u top formi kad Maestro, ne Majstor K. već Maestro, jedini, pozove.

Sve je, u stvari, uspinjanje ili padanje.
Želja da se dotakne granična tačka.
Važno je samo prevladati onaj prvi otpor, nastaviti uprkos zamora i zavesa se diže i nadražaji rastu u razdražaj.
Najlakše je ako je više partnera u igri.
Klupko telesa donosi bezbroj dodira, svuda, istovremeno.
Čitavo telo, sva koža i meso reaguju i unutra raste besna žeđ koja stalno mora da se hrani da bi bila još veća.
Kao i kod svake zavisnosti.

Vojnici pretrčavaju ulicu, cik-cak-aju između gomila cigli i crnih, izgorelih zidova.
Šlemovi i viziri za zaštitu od laserskog zaslepljivanja blistaju na podnevnom suncu.
Cevi pušaka palacaju po ruševinama.
Kad zapaze cilj bljuju vatru.
Telo protivnika, brzo zumirano, batrga se pod udarcima koji otkidaju meso i drobe kosti.
Ris se široko kezi.
Odlazim u toalet.
Otvoreno i brutalno nasilje, kao ovo što se dešava ko zna gde, u pograničnim područjima ispred ili iza Zavese, sa našim momcima u glavnoj ulozi, uvek me zbuni. Ima u tome sirove snage ali i tako bahatog rasipanja, bez imalo suptilnosti.
Ipak, uzbuđena sam i vlažna.

Zakazano mesto opet je prazno.
Već druga nedelja ističe.

Svog prvog Majstora K ne mogu da se setim.
Tek ponekad se ukaže, kao senka, u nekom drugom sećanju. Izgleda da koristi prečice da bi pobegao sa svog na druga mesta, što jako liči na traumatske blokade.
U stvari razlog je sasvim drugačiji.
Neposredno pre prve seanse, dan ili sat ranije, to ipak ne mogu da odredim, sa prijateljima sam pokušala isto. Pričali smo o tome tako žestoko da je, na kraju, svako uzeo dozu usporivača i žilet u ruke. Činilo nam se, biće od pića i oholosti, da je to sasvim lako. Još jedna nova stvar koju svi hvale a kad se proba rezultat je drugačiji i svakako ne onakav kakav su očekivali, nikakvo otvaranje, menjanje vizura, prosvetljenje za kojim žude.
Neki su vrišteći pobegli. Od krvi ili bola jer su uzeli premalo droge.
Drugi su stenjali misleći da tako treba.
Gledala sam lepljive prste ne prepoznajući ih.
Oštrica je imala čudan sjaj, svetlo je blještalo u jednoj tački na vrhu.
Zatim sam pratila klizanje reza po svojoj ruci, liniju koja razdvaja kožu.
Biće da sam se predozirala, ne previša ali taman toliko da sem osetljivosti na bol izgubim i svest o vremenu i slike su se zamutile.
I ponovo se fokusirale na Majstoru Kasapinu koji, sa belom keceljom na sebi, obrađuje moju drugaricu a ja pratim ritmičke pokrete dlakavih guzova dok crvena kap klizi niz dojku ka tvrdoj bradavici.

Prosjak nam prilazi polako, klanja se i žmirka.
U ustima nema ni jedan zud.
"Ako ste spremni, zaista spremni, dođite sutra na ovu adresu. U podne. Tačno u podne."
Odlazi, poguren. Ramena potresa drhtaj.
Kašlje ili se smeje.

Čitavo popodne se mazimo, ležimo jedno pored drugog, jedno na drugom.
Sunce mili preko čaršafa.
Talasi zadovoljstva zbog završenog čekanja, treme pre susreta, vreline i jeze podižu se i povlače.
Ris je u meni ali se ne pomeramo. On nudi sigurnost i rasterećenja se šire, potapaju me, tromu i meku.

Niko nije proveravao da li su seanse zabranjenje, ali je sasvim normalno da se drže u tajnosti.
Jer, u pitanju je nešto intimnije od seksa, onanije ili defekacije.
Naravno, pošto su Majstori, oni pravi i najbolji, s one strane Zavese, njihov rad je, najverovatnije, ilegalan. Zato su tu njihovi agenti, da odrade onaj deo posla koji ovi ne mogu, da ugovaraju, vode posao, brinu o njima i, ako zatreba, paze da ne izgube kontrolu nad svojom umetnošću.

Ris, potpuno nepotrebno, proverava račun.
Svota koju smo predvideli za seansu, posle više od godinu dana mirovanja, pripala je donosiocu lozinke.
Meso je reč-ključ.

Kuća je jedna od onih na periferiji, u kraju koji nije bio dovoljno bogat da bi ga stavili pod zaštitnu kupolu pa više nije atraktivan.
Ulice su gotovo puste, vozila retka. Stari asfaltni put nije pokriven plastibitumenom, ivičnjaci su okrnjeni, uglovi u zavetrinama puni su đubreta.
Pešaci su brzi, žure nekud. Najviše ih je bilo oko metro-izlaza/ulaza, odakle se vidi srebrnasti vrh udaljene kupole.
Sporo koračamo ispod drveća skvrčenog lišća.
Ima još pola sata do sastanka.
Ris stiska pesnice u džepovima reflekt jakne.
Pratim te nemirne, tvrde grudve. Moji dlanovi su mokri.
Razgledam fasade.
Bili smo u mnogo kuća, na mnogo seansa. Od napuštenih stanova u soliterima predviđenim za rušenje, gde su buđ i ustajali vazduh, pun mirisa pacovskog izmeta i mokraće, mešao sa zadahom utrobe i oznojanih genitalija, preko motela, pristojnih, konfekcijski sterilisanih do apartmana višeg sloja srednje klase sa otvorenim fontanama i holo-posterima Južnih mora ili planinskih odmarališta, koje su vlasnici iznajmili Majstoru u zamenu za besplatne obrade ili samo mogućnost da odnekud vire i snimaju dešavanje.
Usluga je uvek odgovarajuća mestu održavanja: amaterska, nevešta, traljava, korektna, solidna...
Oboje znamo da je ono što nas čeka vrhunac koji sebi možemo da priuštimo.

Vrata otvara onaj albino, sada u svilenom kimonou.
Ulazimo u prikladno opremljeno predsoblje. Zidove prekrivaju tamna ogledala. Tavanica takođe odražava naša tela.
Pitam se da li sam tako bleda ili je to igra svetla.
Albino nas vodi u sobu, do fotelja grupisanih oko malog stola. I ovde nas ogledala umnožavaju. Posedamo.
Jedno mesto je prazno.
"Sačekajte. Doneću piće", kaže albino, ustaje i vraća se u predsoblje. Glas mu je šupalj.
Ris razgleda nokte na prstima desnice.
Nervozan je.
Postajem svesna tihe, jednostavne melodije koja stiže iz daljine.
Pokušam da je pratim ali nit se gubi pred naletom bubnjanja u grlu.
Kolena su mi hladna.
Ne mogu da se setim sadržaja svoje torbice. Šminka, kartice za identifikaciju i finansijske transakcije i...
Da li sam ponela bočicu bio-lepka za rane?
Uvek je nosim ali sada...

"To je doza usporivača, zar ne?"
Albino mi odgovori smeškom.
"Dok ne počne da dejstvuje voleo bih da pogledate ovaj papir i potpišete ga."
Prihvatam glatku stranicu i prepoznajem tekst. Standardne formulacije o preuzimanju odgovornosti na posledice seanse na koju se dobrovoljno pristaje.
U osnovi neće lišiti odgovornosti onoga ko je nanosio povredu, ako nešto krene naopako ali će biti značajna olakšavajuća okolnost. Idealno za advokatska nadmudrivanja: može li neko ugovoriti sopstveno sakaćenje?
Potpisujem i vraćam.
Pogled mi pada na fotelju, prazninu koja odatle zija, zjapi i mami me.

Hodnik kojim nas albino vodi, čini se, dug je i uzan.
Odrazi hodaju uporedo sa nama.
Ipak, posle tek nekoliko koraka već sam ispred vrata koja se otvaraju.
Bljestavi sjaj, ponavljam, suočena s belinom u koju me uvode hladne ruke.

Gola sam i razapeta.
Asistenti, dva dečaka bez ijedne dlačice, sem onih svilenih, providnih, na telu, svlače odeću sa Risa i kače njegove ruke i noge za točak.
On ih posmatra, nezainteresovan, odsutan.
Isti osećaj imala sam i dok su mene pripremali. Videla sam, čula ali ne i doživljavala dodire.
Deo mene ne postoji i slika nije kompletna.
Kao i da nisam tu već negde sa strane i posmatram, voajerišem neko telo slično meni.
Odrazi s zidova uveravaju me da je to neko drugi.
Risa obilno mažu jodom i koža mu je potpuno crvena.

Sasvim neočekivano Maestro je kraj mene.
Ogroman je.
Tamna kože, kukast nos, duga brada, perčin na obrijanoj glavi, široka ramena, velike ruke, dlakave grudi, dlakava stomačina, debeli ud koji visi i pomera se, kao klatno, pri svakom koraku, stubaste, čvornovate noge.
Lopatice, leđa, guzove prekrivaju dugi, crni, kovrdžavi tepisi.
Kad hoda pritiska prostor oko sebe.
Miris ulja i znoja penje se u nozdrve i golica me, tera stomak da uzdrhti.
Otvaram usta i jezikom ližem zadah.
Da, to je pravi Maestro Kasapin, onakav kakvim sam ga zamišljala, gradila i slutila, došao iz nepojamnih divljina, iz drugog vremena sirove snage koja je prirodno plemenita.
Svi Kasapi koji su me obrađivali bedni su pred ovom telesinom.
Drhtaji lome.
Maestro me dotakne, prevlači teškim, hrapavim dlanom po mojoj koži.
Varnice izbijaju na mestu dodira.
Čujem kako diše.
Vazduh šišti, usisan, iščupan, sabijen, slomljen.

Dečak donosi veliki kofer i stavlja ga na sto.
Maestro prilazi i diže poklopac od sirove kože.
Svetlost klizne niz krivine sečiva, zaigra na vrhovima igala i bodeža.

Ris mirno gleda nož koji leži na njegovom stomaku.
Kad počne da se penje ostavlja samo tanku liniju crvenila za sobom.
Tren kasnije koža se glatko otvara. Krv curne iz rane i stopi se s bojom joda.
Meso zevne, jarko crveno, vlažno i zatvori se.
Drugi rez, poprečan, ukršta se s prethodnim. Sledeći, kos, pridružuje se i gradi žižu.
Ris drhti.
Onda tanki nož ulazi, kroz centar i seče kružno.
Maestro odloži sečivo, uvuče prste obe šake pod kožu i razgrne latice rane, otvori cvet mesa.
Krv i znoj ližu niz dlakave podlaktice.
Ris gleda svoj odraz i stenje. Ud mu se kruti.
Jedan asistent prilazi i stavlja ga u svoja bezuba usta.
Miris otvorenog tela doplovi do mene i žedno ga udišem. Iz grla se diže cviljenje.
Glas koji jeste i nije moj.

Maestro odlazi na drugu stranu i počne da crta po Risovim leđima.
Ove linije grade lice, sterilno, bespolno, lepo.
Vidim, u ogledalu, kako se, iza Maestrovih leđa, ispod sečiva, otvaraju oči, izlazi pravilan nos, pune usne. Jedan neprekinut, lak potez zatvara oval lica. Kad ova linija dostigne i dotakne usne, donju deo kože se otvara u isplaženi, krvavi jezik koji se ceri posmatraču.
Maestro ga pomiluje i on zapalaca.

Trgnem se, telo se ukruti.
Zbunjena sam, šokirana ali netremice gledam u lice, zavedena lakoćom pokreta koji su čisti ples.
Neodoljivi, vrtoglavi, stravični, slatki.
Znam da su sve to plitke rane, da nema sakaćenja, trajnog obogaljenja. To nismo ugovorili jer nam se ne dopada, mada ima onih koji idu i dotle.
Znam da je neko od ogledala dvosmerno i da albino prati šta se dešava i da neće dozvoliti da stvari izmeknu kontroli jer bi to bila opasnost i za Maestra i za njega, njegov posao.
Ovakvi crteža na leševima otkrivaju o čemu se, o kome radi.
Sve to znam.
Kao i da je Maestro jedan iz divljačkih, varvarskih plemena koja umeju da oderu kožu sa živog čoveka ili da mu odseku ruke i noge, nabiju ga na kolac.
I sve to rade jednostavno, nežno, osećajući kako se telo grči, kako diše, kuda idu žile i sokovi.
Sve njih vode nebrojane generacije predaka koji su od brutalne nužnosti stvorili igru na ivici.
Sve je to negde u mojoj glavi i pomaže da zadovoljstvo/bol budu veći a želja i strepnja stalni.
Otvorena sam, potpuno, spremna.

Ris ne može da svrši.
Lišen telesnih stimulansa koji ga sada, u najboljem slučaju, samo golicaju ispod praga osetljivosti, šupalj, on je usmeren samo na vizuelni deo samoerotike. Uzbuđenje ipak postoji, raste, sporo, mučno.
Dečak zna svoj posao i kontroliše svoju sliku u ogledalima, svestan da Ris tamo prati radnju.

Maestro šeta sobom, široko raširenih ruku.
Gledam talasanje sala i trzanje teških mišića.
Dlačice na leđima sjajne su od upletenih kapi znoja.
Prilazi mi, pomiluje obrijani Venerin breg, na šta se trgnem.
Ne od dodira, koji i ne osećam, već od samog prizora ogromne šake koja prekriva ceo donji stomak.
Drhtaj ga zasmeje i, iz dubine te mase dođe potmula rika.
Odvoji šaku pa je spusti na moje lice. Oči, obrazi, nos, usta, sve je pod njom.
Zadah znoja, krvi, utrobe i moje sopstvene vlage, topao, vreo, obavije me.
Cvilim.

Zbog ovakvih trenutaka potpunog predavanja, brisanja sopstvenog tela i one obavezujuće svesti koja stalno nešto traži, opominje, uživanja u slasti i strahu a opet, ipak, ostajanja u prirodnom obliku, iskonskom, nikad nisam posezala za elektro-protezama, nisam u vaginu ugradila dodatne stimulatore ili izvode za priključenje na bio-faluse, da bih postala, privremeno, muško, niti sam ulazila u vitual-simulacije.
Uvek mi se činilo da je sve to suvo, bez ukusa.
Struje nemaju miris, osim na nagorelo meso, hladne su čak i kad peku.
Nema sluzi, pljuvačke, bala, krvi, znoja.
Svega što je skriveno ispod kože a što čini telo.
Jer, Telo to sam ja.

Maestro odgurne asistenta.
Mlado telo padne.
Vidim tanke ruke, rebra pod kožom, mali ud u erekciji.
Drugi dečak prilazi, pomaže mu da ustane pa ga ljubi u usta. Njihove ruke, tela, prepliću se.
Maestro ih ne zapaža već šamara Risovu levu butinu.
Ris diše duboko, na usta.
Blizu je vrhunca.
Sve što vidi puni onu šupljinu i uskoro će se izliti.
Ud mu drhti.
Pokret oštrice privlači mi pažnju.
Gledam zasecanje dve horizontalne, paralene linije, razdvojene mostom kože širokim desetak centimetara. Kad završi ucrtavanje Maestro zategne butinu i rane zinu a on gurne nož ispod donje linije. Sečivo izroni s druge strane mosta. Ispod sečiva Maestro sad uvuče dva prsta i počne da mrda njima.
Očito zadovoljan širinom proseka odmakne se od Risa i podigne ruke. Asistenti pritrče i počnu da ližu njegov probuđeni ud, milujući mu guzove.
Ris ih gleda.
Nikakav zvuk ne dolazi od njega.
Jasno mi je da je zbunjen ali i da očekuje, zainteresovan.
I ja čekam da vidim šta sledi.

Kad ud, potpuno krut, udari u salo stomaka Maestro priđe Risu, malo se savije u kolenima, podesi hromirani točak, osovina je dobro podmazana i ne cvili, i polako ugura svoje meso ispod kožnog mosta pa krene da ga ritmički trlja, da penetrira ranu.
Glavić nestane u mesu i izroni, vlažan, svetlucav, na drugom otvoru.
Koža na mostu zategnuta je do pucanja.
Ovako nešto nikada nisam videla, niti čula.
Prepunjena vrelinom, besom, iznenađena, žedna, otimam se, trzam veze koje me sapinju.
Ris žmuri a kapci mu drhte.

Maestro, nasmejan, blistave lobanje, okrene svoje tamno lice i gleda me.
Izađe iz Risa i krene prema meni.
Njegova desnica, sasvim sama, bez pomoći, nalazi oštricu i isturi je ka meni kao dugi, povijeni, negovani nokat.
Levica je prihvatila moju dojku, stiska je.
Vrh noža dolazi spolja, od pazuha i ulazi u nju, unutra je, pomera se, osećam ga kao što ga i vidim. Kad izađe napolje usta rane se sklope.
Mljacnu.
Maestro dovlači visoki stočić do mog kruga i penje se.
Otvorim usta da prihvatim ud koji je odmah tu, pored, blizu.
Ali on, umesto toga, klekne, grabi dojku, otvara je i penetrira.
Meso se širi, zateže, puni.
Osećam pokrete prodiranja i povlačenja.
Stomak i maljave sise lepe mi se za lice i ja ih ližem, obuzeta, predata, otvorena pred snagom.
Pokorena.
Izbrisana.
Znam da će sila trajati dokazujući moje istovremeno postojanje i ništavnost.
Da će posle otići da sodomiše Risa.
A ja ću vrištati da se vrati.
Da ponovo bude u meni.
Preko onoga što vidim ukaže se, iscrta prizor u kome mi on otvara utrobu i, kroz nju, ulazi u matericu, u usahlo meso kolevke i tamo ostaje. Traje.
Traje.
Zagušena slikama, suzama, vriskom, telom koje sam, zatvaram oči.