LICA:

MARINA
CIGANČE
GLAS SA INTERFONA / SLUŽAVKA
GOSPODIN MLADENOVIĆ
DEVOJČICA
MAMA
STARICA
STANA
OLGA

Ulica. MARININI koraci (niske tanke potpetice). Zastaje, pritiska dugme na interfonu, čuje se glas:

GLAS SA INTERFONA: (umorno) Izvolite?
MARINA: Marina je, donela sam rukopise.

Ništa.

MARINA: Jel' možete da mi otvorite?

Ništa.

MARINA: (za sebe) Ma, što ne otvara?…
CIGANČE: (dotrčava) Ej, seko, mnogo si lepa.
MARINA: Hvala ti.
CIGANČE: E, al' majke mi si lepa.
MARINA: Hvala, hvala.
CIGANČE: Pa, daj mi dva dinara.
MARINA: Nemam.
CIGANČE: A, daj mi dva dinara?
MARINA: Nemam, kažem ti, nemam ništa sitno.
CIGANČE: Pa, dobro, daj krupno, a ja ću da ti vratim kusur?
MARINA: Što si ti pametan…
CIGANČE: Daj mi dva dinara, poljubiću te!
MARINA: (ponovo zvoni, bez odgovora) Ma, nemam, beži, žurim se!
CIGANČE: Ako mi daš dva dinara, ću da ti kažem gde da zvoniš da ti otvore.
MARINA: (zveckanje para) Evo ti dva dinara!
CIGANČE: Fala, seko, evo ovde.

Zvoni, vrata se otvaraju. Ulaz zgrade. MARININI koraci, zastaje. Čuje se paljenje cigarete.

MARINA: A, izvinite!
GDIN MLADENOVIĆ: (ispušta dim) Ja sam gdin Mladenović, drago mi je.
MARINA: (zbunjeno) Marina… Vi živite ovde?
GDIN M: Nažalost.
MARINA: Onda znate koji je stan gđe Veličković?
GDIN M: Svakako, poslednji sprat, desno.
MARINA: E, hvala vam.

Pritiska dugme za lift.

MARINA: (više za sebe) Pa, ne čujem ga, jel' radi uopšte?
GDIN M: A vi nameravate da čekate lift?
MARINA: Pa, da, kako ću do dvanaestog sprata…?!
GDIN M: Do dvanaestog sprata?! Zašto do dvanaestog sprata?
MARINA: (posumnja u sebe) Pa, ako sam dobro izbrojala ima dvanaest
spratova, jel' tako?
GDIN M: Da, da, ova zgrada ima dvanaest spratova.
MARINA: Pa, da, mislim, kako ću onda do dvanaestog sprata pešice?
GDIN M: A, zašto idete na dvanaesti sprat?
MARINA: Pa, jeste mi vi maločas rekli da gđa Veličković živi na
dvanaestom spratu?!
GDIN M: A, da. Dobro. (skoro za sebe) Ako sam ja tako rekao…
MARINA: Jao, sad ću još i da zakasnim kod gđe…
GDIN M: (u jednom dahu) Jao, izvinite, ja vas zadržavam, znate, umem ja tako da se zanesem. Obožavam da pričam sa ljudima iz zgrade. Ne volim kad me ljudi ostave samog. (usporava) Sa svim mojim mislima. A često me ostavljaju samog, znate…
MARINA: Čekajte, hoćete da kažete da nikada niste šetali sami? Višnjićevom ulicom?
GDIN M: O, ne, gospođice, nikako. To bi bilo…

Lift dolazi- čuje se veoma glasno. Zastaje- ping!

MARINA: Napokon!
GDIN M: Da… idete…

MARINA pritiska dugme. Odjednom počinje muzika, nekada popularni šlager Samo jednom se ljubi. Zatvaraju se vrata lifta.

MARINA: (njene misli) Šta? Kakva je ovo muzika? (govori) O, Bože! Sjajno… imaju muziku u liftu! (misli) Hm… pazi bogati…

Čuje se ping!, muzika se odmah naglo prekida i vrata lifta se otvaraju. Na spratu, DEVOJČICA preskače lastiš i peva

DEVOJČICA: Ema, e-se-sa, pipi duga ča-ra-pa, e-ma, e-se-sa, pipi duga ča-ra-pa…
MARINA: (otkorača do vrata, čita, njene misli) Go-lubović. (otkorača do drugih) Uu-zelac / Pantić… Hm… (otkorača do devojčice) Izvini, ti sigurno znaš gde živi gđa Veličković?
DEVOJČICA: (govori i skače, zadihano) Hm… mislim da je na dvanaestom spratu!
MARINA: Kako na dvanaestom kad je nema?
DEVOJČICA: To je zato što je ovo drugi sprat.
MARINA: Drugi? Kako drugi? Uf, izgleda da jeste drugi. Ćao!

Otvara vrata lifta, ulazi, ponovo ping!, ponovo muzika (nastavlja gde je stala), zatvaraju se vrata lifta. Još uvek smo na drugom spratu.

DEVOJČICA skače i peva, otvaraju se vrata, njena mama:

MAMA: Irena, ko je to bio?
DEVOJČICA: (zadihano) Neka devojka, mama, pita za neku gđu Veličković…
MAMA: Hm.. Veličković? Nemam pojma ko je ta!
DEVOJČICA: Ni ja! E-ma, e-se-sa, pipi duga ča-ra-pa…

Ping!, muzika prestaje, vrata lifta se otvaraju i istog trenutka se začuje klavir veoma glasno, neko svira Šopenovu Revolucionarnu Etidu.

MARINA: (nadvikuje se sa klavirom koji je ubedljivo glasniji) Izvinite! Izvinite, gospođo!
STARICA: Šta? Ne čujem te, dete?!
MARINA: Pa, to je od ovog klavira…
STARICA: Šta kažeš?!
MARINA: Ništa, nije bitno! Koji je ovo sprat bako?
STARICA: Molim, sprat?! Sprat- šesti!
MARINA: Kako šesti?
STARICA: Ništa te ne čujem!
MARINA: Nema veze!
STARICA: Molim?

U tom trenutku klavir naglo prekida i MARINA, sada nepotrebno, vikne.

MARINA: Nema veze, bako!!!
STARICA: Što vičeš, dete, pa nisam gluva! (uz Marinine korake) E, ova deca danas misle da su sve babe gluve! E, ja sam nekad imala savršen sluh... Ni sad mi ništa ne fali... Al' ova deca nemaju poštovanja!…

MARINA je već ušla u lift, dakle - ping! i pesma, a STARIČIN glas ide u fade out… Jako brzo ponovo ping!, prestaje pesma, vrata se otvaraju. Mrtva tišina, odjekuju MARININI koraci i odjednom jedan glasan prestravljeni vrisak starije žene. Odamah potom i MARININ kratki vrisak, onda njeno trčanje natrag do lifta, ping, pesma, zatvaraju se vrata. MARINA neurotično pritiska sve dugmiće.

MARINA: Šta se ovde dešava?!! Kakva je ovo zgrada?!! Ne mogu više da podnesem ovu pesmu, odvratna je!!!

Odjednom, prasak (struje), prestaje muzika, lift je zakočio. Kratka pauza.

MARINA: Sjajno! Samo mi je još ovo falilo, zaglavila sam se u ovoj ukletoj zgradi!

Neurotično lupa na vrata lifta.

MARINA: Upomoć! Pomozite mi, zaglavila sam se!! U liftu! (za sebe) Ako ima ikog normalnog u ovoj zgradi…

Koraci papuča, starije ženice. MARINA priča nervozno i u žurbi, a STANA krajnje opušteno i smireno.

STANA: Ko je to? Ko to lupa? Odakle dolazi taj glas?
MARINA: Ja sam se zaglavila u liftu!
STANA: (dokorača) Aaa… vidi… zaglavili ste se.
MARINA: Da… jel' znate šta treba da uradim da izađem odavde?
STANA: A jeste vi to zastali između dva sprata?
MARINA: Pa… da.
STANA: E, onda ne znam šta treba da uradite!
MARINA: Pa, jel' možete da pozovete nekoga ko zna?
STANA: Da pozovem nekoga, kažeš? Pa, mogu, moj muž, ustvari, to jedini
zna u ovoj zgradi.
MARINA: (radosno) E, sjajno! Pa, pozovite ga, onda.
STANA: E, to ne mogu.
MARINA: Zašto?
STANA: On je sad na poslu, opravlja neke druge liftove. A, koliko je sad
sati?
MARINA: Tri i dvadeset. Jao, tri i dvadeset! Kasnim užasno! Šta sad da
radim, pola sata se zadržavam u ovoj zgradi!
STANA: A, gde kasnite?
MARINA: Pa, kod gđe Veličković, jedan prijatelj mi je dao njenu adresu,
(skoro za sebe) samo mi nije rekao u kom stanu živi, da joj ja predam moje rukopise. Ja sam pisac, znate... Pa... Ona može da mi pomogne da to objavim… A ovaj vaš lift je totalno čudan, pritisnem dvanaesti sprat, on me prvo povuče na drugi, pa na šesti, pa, ne znam više ni sama gde, tako sam se šetala…
STANA: (prekine je) Šta vi imate protiv ovog lifta?
MARINA: Osim toga što sam trenutno zaglavljena u njemu, više ništa!
STANA: A, da li ste nekada ranije videli neki lift koji ima muziku?
MARINA: Pa…
STANA: (prekine je) Nemojte, molim vas, ovaj lift ima svoj princip po kom radi i ako to znate... To je sve vrlo prosto! Vidite, kada uđete u lift, zatvorite vrata, stanete ispred njih i ne pomerate se dok lift ne krene, inače će se svetlo ugasiti... Je'l vam se to već desilo?
MARINA: Jeste.
STANA: Pa eto, vidite. Onda, pritisnete dugme i prva tri sprata obavezno držite vrata lifta, tačnije, dok god lift zuji... Onda, otprilike, posle tri sprata, lift prestaje da zuji i počinje da se trese, tad možete pustiti vrata lifta, ali morate držati dugme za željeni sprat! I eto, to je to. Prosto k’o pasulj! Jedino što može da vam se desi, ako ne poštujete proceduru vožnje ovim liftom, je to, da on vozi onako kako on hoće.
MARIJA: Ama, pobogu, gospođo, govorite o liftu kao da je osoba!
STANA: Samo se vi meni smejte! Ali, da vas pitam ja nešto. Da niste slučajno rekli nešto u vezi sa pesmom, naglas, pre nego što ste se zaglavili?
MARINA: (razmišlja) Da, ustvari, rekla sam da mrzim ovu pesmu, da ne mogu više da je podnesem... Ali, to je bilo u afektu, zato što me je lift vozio po raznim spratovima... A i u tom trenutku je neka žena vrisnula…
STANA: (prekida je) E, pa to je onda objašnjenje! Vidite, meni niko ne veruje, misle da sam luda, ali lift se vređa ako kažete nešto pogrdno za njegovu pesmu! Svaki put kad je neko nešto loše rekao o pesmi, lift se zaglavljivao.
MARINA: (očajno) Uh… koliko samo kasnim!…
STANA: Ha, ha, vidite, vi ste ko onaj beli zeka iz Alise u zemlji čuda što stalno govori “zakasniću, zakasniću”! (smeje se, pa se uozbilji) A, kod koga ste rekli da idete?
MARINA: Kod gđe Veličković…
STANA: Kod Veličkovićke?! Kod te kalašture?! Kod tog snoba, spodobe, sram da je bude…

STANA odlazi, MARINA lupa o vrata lifta.

MARINA: Ma, čekajte, gde ćete?! Nemojte me ostavljati, pozovite nekoga!

STANA zalupi vratima od svog stana.

MARINA: Uh! Pa, dobro, da vidimo, kako je ono rekla, kako lift radi… Pritisnem dugme, držim dugme… Ne, držim vrata lifta (lift povuče na gore i počinje pesma) Juhuu! Uspela sam. Dobra pesmica, leeepa pesma! To je to... A, ne, ima još... Prošla su tri sprata… sad puštam vrata, držim dugme… (lift vuče, ide pesma, zaustavlja se, ping!, otvaraju se vrata) Napokon- dvanaesti sprat!

Koraci od jednih do drugih vrata.

MARINA: (njene misli, čita) Sta-nić! Nije… (koraci) Olga Lilić? Nije. O, Bože, ne mogu da verujem. Jel' ovo sigurno dvanaesti sprat? (koraci) Piše - dvanaesti. Ma, zvoniću kod Olge.. (koraci, zvrrr, otvaraju se vrata) Dobar dan…
OLGA: Svaki dan!
MARINA: (usiljeno se nasmeje) Izvinite što zvonim kod vas, ja zapravo tražim gđu Veličković…
OLGA: (sa govornom manom, ali najumiljatijim glasom na svetu) Aaa, Veličkovičku?
MARINA: Niste valjda i vi u nekoj svađi sa njom?!
OLGA: Sa gospodžom Veličkovič? Ma ne, dušo, šta ti pada napamet… Mi se ne znamo previše, ali jako fina gospodža, jako fina…
MARINA: Možete li mi, molim vas reći gde stanuje?
OLGA: Svakako, dušo, na prvom spratu!
MARINA: (pauza, nepoverljivo) Prvom? Jeste li sigurni?
OLGA: (smeškajući se) Da, naravno da sam sigurna, ja sam predsednik kučnog saveta!
MARINA: Jao, kako mi je drago što vas vidim…
OLGA: Hajde, poči ču i ja sa tobom, hoču sa njom da se dogovorim nešto oko uzimanja čistačice za zgradu… Znate, mnogo je prljavo, prosto me je sramota da dovedem nekoga... Pošto nam interfon nešto ne radi baš kako treba u poslednje vreme, ulazi svako ko hoče kad hoče, pijani u pola noči, (u poverenju) da izvinete, piške tu po celoj zgradi…
MARINA: Da, da razumem.. Molim vas, samo nemojte liftom, 'ajmo pešice, nizbrdo je lakše, ionako…
OLGA: (smeje se) Ali zašto?
MARINA: Već sam se zaglavila…
OLGA: Ma, šta kažeš, dušo…
MARINA: Da, i svašta mi se sve izdešavalo u ovoj vašoj zgradi, vi ste jedini… kako da kažem… normalni do sad…
OLGA: Ostali su samo malo čudni, ali dobri su oni, znaš…
MARINA: Prvo sam srela…

Pretapanje - protok vremena dok ona priča i silaze niz stepenice…

MARINA: … a onda je odjednom neka žena strašno vrisnula, prepala sam se!
OLGA: (saosećajno, zadihana) Jao, srce moje, mogu misliti kako si se samo prepala, ali, zapravo, nema razloga za strah. Znaš, (saopštava joj u poverenju) to je supruga gospodina Mladenoviča, ona je, jadnica, malo skrenula i tako ume čak i u pola noči da najstrašnije zavrišti... A ništa se ne dešava... Samo joj dodže tako da vrišti i ona vrišti… Strašne su to stvari, srce... I jadan gosn Mladenovič, potišten je, uopšte ne voli da bude kod kuče, jer ne voli da bude sam…
MARINA: Znam, rekao mi je…
OLGA: I tako, po ceo dan stoji ispred lifta, puši cigaretu za cigaretom i pije od ranog jutra…
MARINA: Da, to je tužno, ali zašto mi je onda rekao da gđa Veličković živi na dvanaestom spratu?
OLGA: Pa, kažem ti da pije od ranog jutra i tako več deset godina…
MARINA: Ali nije mi jasno zašto mi je onda ona devojčica sa… drugog sprata rekla da gđa Veličković živi na dvanaestom spratu?
OLGA: A, mala Golubovičeva? Ona to ne može znati, oni su se juče doselili!
MARINA: Shvatam… A onda, jedna gđa sa… ne znam ni sama kog sprata, kad sam se zaglavila, nije htela da mi pomogne, nego kad je čula da tražim gđu Veličković, počela je da psuje i otišla i ostavila me!
OLGA: A, ti misliš na Stanu? Što joj muž popravlja liftove?
MARINA: Da, na nju.
OLGA: (smeje se) Pa, to je neka stara afera… Valjda je njen muž nju prevario sa njom dok su još bili mladi, gdža Veličkovič još nije stanovala ovde, pa još kad se ovde doselila!... E, tu je tek Stani prekipelo! (jedva diše) Ali, evo stigli smo. Evo tu stanuje gdža Veličkovič.
MARINA: Ovde? (gunđa) Užas… Kasnim tačno pola sata…

Zvrrr - ništa, zvrrr... Vvrata otvara neka SLUŽAVKA plačući.

MARINA: Dobar dan?
SLUŽAVKA: (plače) Dobar dan.
MARINA: (čudno joj je, ali nastavlja) Ja sam Marina, jeste li vi gđa Veličković?
SLUŽAVKA: (plače) Ne, ja sam njena kućna pomoćnica…
MARINA: Drago mi je, ja sam Marina, došla sam da joj predam rukopise…
SLUŽAVKA: (još više se rasplače) Oh, zakasnili ste!
MARINA: Jao, pa znam, zakasnila sam pola sata, ali ne svojom krivicom… Izvinite, a jel' ona otišla već nekud?
SLUŽAVKA: Da, (još više se rasplače) zauvek!

Akcenat, muzika, posmrtni marš (ili neki rekvijem…).

KRAJ