JESENJI KAMIČAK

Posmatrala sam sa prozora muškarca i ženu kako razgovaraju dok su se približavali mojoj zgradi.
Baš kada sam pomislila na zalazak sunca bez letnje zadrške, čovek je klekao i ja sam samo čula ženu koja je jauknula. Njen glas je bio neobično rezonantan, valjda zbog trenutka u kome sem njih dvoje i mene na prozoru, nije bilo nikoga drugog. Čovek se osmehivao i polako iz klečećeg položaja kliznuo na trotoar. Zurila sam kao omađijana i posle nekoliko trenutaka koji su mi se učinili neverovatno dugačkim istrčala napolje.
Čovek je ležao na zemlji, a žena me je uhvatila za ruku i ubrzano, misleći da onog trenutka nisam mogla da je razumem, ispitivala: "Da li je mrtav? Jel’ on to umro? Kažite mi, molim Vas!" Žena se tresla kao prut, a ja sam zbunjeno čučnula pored čoveka i polako podigla njegovu glavu pod koju sam stavila neko šalče koje sam bez pitanja uzela iz ženine ruke.
"Jao, jel' on to mrtav? Šta da radim, šta da radim...?"
Čovek je izgledao kao da spava. Nisam ni primetila da je komšija od preko puta stajao pored nas.
"Pade čovek. Zvao sam hitnu pomoć. Dolaze."
Stajali smo na trotoaru uz ženino isprekidano jecanje.
"Da li da pozovem nekoga da dođe? Dajte mi broj…"
"Ne, ne, ja ću, ja ću... Šta da radim? Šta da kažem? Kako da objasnim?"
Lišće je dolepršavši iz obližnjeg parka zasulo moju ulicu u kojoj, sem u po nekim baštama koje su se videle spolja, nije raslo drveće.
Možda je ovaj naš život stvarno samo iluzija. Mi, ustvari, i ne postojimo. Mislimo da smo tu, radimo nešto, čekamo i na kraju skliznemo na trotoar, nestanemo na krevetu u poluosvetljenoj sobi, na nekom krivudavom, mokrom putu, u nekim fijucima metkova i bombi razbacani po mostovima, zakopaju nas pošto odživimo pozajmljene živote nekih ljudi pre nas.
Došla su kola hitne pomoći. Lekar je odmahnuo glavom.
"Nema ništa, gotovo je."
Šta je gotovo?
Bolničari su stavili čoveka na nosila. Prekrili su ga čaršavom koji je žena pokušavala da ispravi.
I dok sam podizala šal sa zemlje, lišće je opet zasulo trotoar.

KAMENI TEMELJ KUĆE BEZ BROJA

U jednom od partaja oronule kuće živeo je moj drug. Krivo mi je što nisam u stanju da se jasno setim njegovog lika iako smo igrali školice i menjali rolšue praveći slalome od vrha ulice pa sve do ćoška. Na svakih dvadesetak minuta pojavljivali bi se po koji moskvič, fića, ili spaček i mi smo nestrpljivo sačekivali da prođu pored nas. Dete je raslo, a ja sam otišla iz ulice. Ostao je partaj. Kuća je malko popravljena, fasada izgleda sveže okrečena. U dvorištu se igraju neka druga deca jer na ulici stoje automobili od kojih su neki u poluraspadajućem stanju, a drugi ganc novi, tek kupljeni, često prave buku... Moskviči se valjda više ni ne prave, a ni spačeke nisam skoro videla. Moj drugar iz detinjstva je porastao u maloj sobici koja je gledala na ulicu.
Ceo stan sačinjavale su dve prostorije od kojih je prva, u koju se ulazilo iz avlije, bila i kujna i soba. Bez glasa, baš tu, začeta su neka deca, u tišini prednje sobe u kojoj se i kuvalo, a kroz koju se jedva prolazilo. Skoro bez pokreta i zvuka, uz dodir tih i nevidljiv, stvoreno je i dete koje još uvek živi tu. Dete je čovek; ima porodicu. Kroz kapiju se vidi popravljena šupa koja je izgleda postala deo stana. Pitam se da li u kujni još uvek neko spava. Sigurna sam da je ostatak kuće nepromenjen.
Na zidu, pored kapije, stoje dve čitulje. Tati daju šestomesečni parastos, a mami dve godine. Umrli su u kući. I dok prolaze pored sveže okrečene fasade, nepoznati zastaju da pročitaju sadržaj i možda prepoznaju likove sa slika.
“Ko su ovi ljudi?”

JUTARNJI KAMIČAK PO KOME SE DAN POZNAJE

Svadbe, i to one veće, obično se organizuju nedeljom. Već od samog jutra, bez obzira na mladence od kojih sam i sama bila jedan, histerija dostiže kulminaciju negde pred sam ulazak kod matičara. Naravno, opština Vračar u kojoj su se odvijala skoro sva venčanja, uključujući i moje sopstveno, mirisala je na duvan. Suv vazduh zadimljenih prostorija širio se iz kancelarija na spratu prema ulazu u opštinu. Cela zgrada je bila siva, ili se to meni činilo. Kada sam bila dete, svadbari, učesnici ove predstave, uklapali su se u ambijent. Po nekoliko žena, mladinih drugarica, sestara, bivših mladoženjinih devojaka, trčkaralo bi oko mlade čije lice nije baš bilo uočljivo ispod šlajera, što bi rekla moja baba. Nisu svi velovi beli. Jedna se udala u roze haljini sa velom iste boje, ali na nekom drugom mestu. Kolona automobila bi paradirala od mladine kuće do opštine uz sirene, pijačnu vrevu i nervozu učesnika procesije.
Mlada je izlazila iz prvog automobila koji bi stao ispred opštine i žurnim korakom, praćena ontoražom iz redova uže familije i prijatelja, ulazila u zadimljeni hodnik. Neko bi joj pritrčavao i dlanom brisao razmazanu maskaru, ili joj ispravljao podignutu haljinu....Mladina majka, ili neko od gostiju bi se našao da pljune u maramicu:
”Čekaj, stani da te obrišem.....”
“Ama, mani me se, ženo!”
Mlada i mladoženja konačno staju pred matičara.
"Bla, bla, bla, bla. Brak je bla, bla, bla, bla... Da li vi, bla, bla, uzimate za muža dotičnog, bla, bla?"
"O,da!"
Majke krišom brišu oči, lica su nasmejana, a u prvim redovima stoje neka mala deca koja nikako da dočekaju kraj ceremoniji.
"A vi, bla, bla, da li uzimate za ženu ovu, bla, bla..!"
"Da, da!"
Onda ih matičar proglasi mužem i ženom i srećni život počinje već na spratu opštine. Lokalni fotograf je do tada ispucao nekoliko rolni filma jer se u to vreme nije znalo za digitalne kamere.
Posle ceremonije i sudbonosnih izjava, slavlje se nastavljalo u nekoj kafanskoj sali zakupljenoj za taj dan. ”U drugom činu komada sa pevanjem,” “krčmarica” je donosila “vino” do “rane zore.” Mladenci su, naravno, jedva čekali da se izgube, mada su već uveliko konzumirali prvu bračnu noć, nestrpljivo očekujući sledeće dane i noći.
U predstavi su i kumovi kojima su klicali da su im "izgorele kese," a ceo "svadbarski ansambl" je već uveliko osetio da su im "kese" pregorele već na početku. I sama sam bila učesnik čudne svadbe sa mladoženjom u Americi. Naravno, najzbunjeniji su bili muzikanti i romska deca koja su nas sačekala ispred opštine gledajući u neverici mladu i mladoženjinog tatu za koga su mislili da je ženik. Kao kada sam našu Radu koja nam je dolazila jedanput mesečno da čisti, zafrkavala sa slikom Bob Dylana koja je stajala na vratima moje sobe, a za koga sam joj govorila da ću jednog dana da se udam: "Nećeš ti za ovog?"
"Ko je mlada?"
"Ja sam!"
Začuđene crne oči prelazile su preko moje figure obučene jednostavno, bez vela i belog.
"A ko je mladoženja?"
Pokazala sam im mladoženjinog tatu koji je imao ulogu posrednika, što bi bilo još teže objasniti.
Nastavili su svirku uz pomeranje glava u neverici.
"A jel' ima Kume izgore ti kesa?"
Poleteli su dinari zvečeći po platou ispred Vračara. A i kum je bio kuma!?
Za to vreme, u Americi, pravog mladoženju pratili su Japanac i Indus, drugari sa fakulteta, kao svedoci potpisivanja dokumenta kod konzula u Čikagu.
Moja prva bračna noć mirisala je na jorgovan. Ne, nije bio jorgovan, ali kao da jeste.
Kada se jedan od mojih rodaka ženio svojom školskom drugaricom za koju su govorili da mu je prva ljubav, muzičari su svirali u dvorištu kuće na čijem mestu se danas nalazi poveća zgrada, kakvih je na Čuburi sve više. A na sam dan Mladenaca, odjekivale su pesme u kojima se pominjalo ime moje nove rođake, dok je njen muž razveseljavao dve koleginice, svaku posebno. U podosta pripitom društvu izgužvane haljine ostale su neprimećene dok su ustreptale koleginice, na izgled bezazleno, razgovarale jedna sa drugom. Moj rođak je svečano objavio da na svetu najviše voli svoju ženu (tada prvu, ali ne i poslednju). Koleginice su se povukle razočarano.
Da, svadbe su čudne pojave. Primetila sam da su one najbučnije proizvele najviše promašenih bračnih noći i dana, pa su se brakovi obično završavali fijaskom. Fijasko je lepša reč za ono što se dešavalo.
Jedanput, rano ujutru, videla sam dvoje koji su se vraćali sa sopstvene svadbe uz pratnju Cige koji je svirao nešto tiho. Jutro je bilo sveže i violina mu je sasvim legla. Bilo bi lepo da su ispred matičara stajali u istom sastavu - ako im je uopšte i Ciga bio potreban.