RAŠA LIVADA, IME JEDNE PRIČE

Nije napisao mnogo, sve njegove pesme i poeme stale bi u jednu knjigu ne tako velikog obima, ali je odmah pisao prepoznatljivo i dobro, objavljujući knjige koje su izraz zaokružene i promišljene koncepcije pesništva

Raša Livada (1948–2007) je ime jedne neobične i dragocene priče u novijoj srpskoj poeziji.

Briljantan početak postao je u njegovom slučaju i ukupan, za života, objavljeni pesnički opus. Kao pesnik, zaćutao je veoma rano, još krajem sedamdesetih, ali su njegove pesme ostale znane među čitaocima srpske poezije i uticajne u nekoliko pesničkih generacija koje su došle posle njegovog Karantina. Nije napisao mnogo, sve njegove pesme i poeme stale bi u jednu knjigu ne tako velikog obima, ali je odmah pisao prepoznatljivo i dobro, objavljujući knjige koje su izraz zaokružene i promišljene koncepcije pesništva. On, zapravo, i nije pisao pesme, već, cele i lepe, pesničke knjige.

Stajao je pomalo po strani od književnog života i njegovih događaja, ali je mnogim događajima davao meru i dinamiku, zahvaljujući čemu su toliki književni poslovi i završeni. Objavio je, sada je tome četvrt veka, dvotomnu antologiju Moderno svetsko pesništvo koja ostaje kao izraz jedne književne kulture, ali i entuzijastične preduzimljivosti i posvećenosti poeziji i njenim vrhunskim modernim izrazima.

Niko u novije vreme u srpskoj književnosti nije osnovao više časopisa od Raše Livade. Najpre je nastalo Pismo, i tome je više od dvadeset godina, potom Ruski almanah, Istočnik, Erazmo, Mezuza, Šekspir & Co. U tim časopisima, a u Pismu pogotovu, objavljena je čitava jedna biblioteka moderne svetske književnosti i njenih osnovnih preteča. Pokazujući se kao vrstan urednik i dobar duh tih poduhvata, Livada je u Pismu istrajno objavljivao odličnu književnost i odlične prevode.

Karantin je veliko finale, pesnikova konačna reč u poeziji, sabrano lično iskustvo života sa poezijom i za poeziju. Ne bi bilo dobro reći da je posle takve knjige pesnik iscrpeo razloge za poeziju. Izgleda da je on u Karantinu napisao celovitu knjigu za kakvom je težio, pa je, odan i poeziji uopšte i ponaosob sopstvenom razumevanju poezije, verovao da službu poeziji vrši i tom odlukom – u kojoj se prepoznavao i pesnički mit i uverenje da je poezija retkost – da posle Karantina ne objavljuje nove pesničke knjige.

U Karantinu se kroz pevanje grada – vrlo konkretnog grada zvanog Zemun, sa njegovom savremenošću i sa njegovom istorijskom osnovom, sa vidljivim prizorima i sa slikama zaveštanim tradicijom – uobličava duh mesta, pesnički hronotop, stajna tačka sa koje se osmatra svet. U ovoj knjizi se često upotrebljava sintagma „ovaj grad”. Ta sintagma ne podstiče samo ekspresivnost pesničkih slika ili pak rekonstrukciju iščezlog ili još vidljivog grada, ona ukazuje na nedvosmislenu uzglobljenost pesničkog subjekta u iznutra osvojenom prostoru. Taj grad se menjao i promenio, u njemu ima više istorije nego vidljivih izraza savremenosti. Ali se u imenima onih koji su naseljavali grad ili u prizvanim toponimima očituju ostvarenost jedne pesničke hronike i kulturnoistorijska samosvest koja iza nje stoji.

Pesme Raše Livade obično izgledaju kao ukrštaj postupaka. U njima se javljaju, sve u istoj pesmi, ironija i humor, groteska i mitopeja, patos i gnomički izraz, neoavangardni modus i fantastičke slike, kritička verzija verizma i simbolizacija stvarnosti. Otuda Livadina poezija zadobija karakter samosvesne, autorske reinterpretacije pesničkih izazova i poetičkih mogućnosti koji su se pred poezijom otvorili šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka: neoavangarda, grafičke intervencije u tekstu i u smislu pesme, verizam, mitopoetski govor, demitologizacija, remitologizacija. Sve, sve, naravno, ali najpre modernizam oličen u istraživanju forme, u erudicijskom preispitivanju klasičnih i postklasičnih tema, kao i u samom povlašćenom, postsimbolističkom tretmanu pesničkog jezika.

Ako je modernizam ključni pesnikov poetički izbor, onda je od svih postupaka njemu, ipak, najbliža mitopeja. Pred čitaocem se namah uspostavlja mitopejska situacija u kojoj se do pesničkog smisla, usred sveta u kome je smisao potrošen, kako je pevao Livada u svojoj prvoj knjizi, dolazi usled obnavljanja početnih mitskih priča koje su dovedene u vezu sa modernim vremenom gde tragedija kao žanr nije moguća, ali mitopeja jeste. Livadine pesme pokazuju da je tako.

Ali, dok čitamo Livadu, lako vidimo da je, pored svih mitova, starih i novih, obnovljenih ili upravo oblikovanih, ključni mit, zapravo, sama poezija. Ona koja mitove i stvara i razara, a gradove pamti ili nanovo oblikuje.
Većina pesama u Karantinu završava se sintagmom: „A Livada kaže.”
Dobro kaže Livada.

Gojko Božović

Raša Livada


KAPETANIJA

Plovidbe više ne liče na naše sudbine
Brodovi prevoze samo svoje dimove Samo
– oružje – duvan
– paladijum A kapetani su postali
savršeni šrafovi brodskih motora

I to bi bilo sve o širokom zdanju
kapetanije Vrana
odsečenih nogu jakog srca
što je ovaj grad upisala u karte sveta

I to bi bilo sve da nema
njene teške senke u koju se skrivam
Postoje ljudi koji žive tamo
gde drugi crkavaju od trulih
tračeva o smrti španskog i kineskog
cara Samo veliki umiru
pljačkaju rûku ili smisla
i udubljujem se u nešto presudnije
za moj život
U mesečinu
što curi s krila na krilo noćnih ptica
kao pivo niz stepenice

U moje
sinuse – pluća – slezinu
I tamo
širi žute lepeze prastare svetlosti
Ali zaboravljena je reč koja može
opisati taj zagrljaj bez rûku

Poljubac bez usana

A Livada kaže

Ako si od dana: Idi u dan;
ako si od noći: Idi u noć.